Huk sa severa - fanzin navijačke grupe Firma 1989

HUK SA SEVERA - fanzin navijačke grupe - FIRMA 1989

fotografije, tekstove, predloge, kritike,...

šaljite nam na e-mail adresu: huksasevera@gmail.com

Huk sa severa br.3

Sadržaj (116. Strana):

- U sećanju

- Crna sezona

- Istorija FK Vojvodina 3. deo

- Legende kluba: Vujadin Boškov

- FK Vojvodina u sezoni 2007/08. proleće

- Podmukli udar na klub

- Navijački izveštaji sezona 2007/08. Proleće

- Lešinari Banjaluka

- Foto priča: Graffiti

- Memorijalni turnir u fudbalu D.Dimitrijević

- Graffiti

- Tattoo

- Press clipping: To my kibice

- Subkultura: Mods

- Novosadska muzička scena

- Retro galerija

______________________________________________________________________

IMA LI I DALJE SMISLA?

Još jedan običan usrani ponedeljak, taj mučni početak radne nedelje, bio je na izdisaju. Spremaš se da legneš i time okončaš taj nezanimljivi dan, a onda ti zazvoni telefon i sa druge strane čuješ drhtav glas koji ti saopštava: «Lonac je ubijen!». Prvo ne veruješ, teško je poverovati da zauvek nema drugara kojeg si video i sa kim si pričao tog dana, ali ozbiljnost u glasu sagovornika razbija ti svaku nevericu i shvataš da nije zajebancija. Potpuno šokiran ostaješ prikovan za stolicu i ne možeš da se pomeriš. Iz minuta u minut telefon nanovo zvoni i glasovi drugara potvrđuju tu užasnu vest. Sediš nepomično i jedino što tvoj skrhani um uspeva da proizvede je pitanje: zbog čega?

Pokušaćemo ovim tekstom po hiljaditi put od kada više nema Deje da se zapitamo zbog čega? Unapred znamo da nijedan razlog, nijedna navijačka strast i mržnja ne može dati racionalno opravdanje zašto Deje više nema. Pokušaćemo da analiziramo stvari koje se dešavaju u «navijačkom» svetu Srbije da bi shvatili zašto se dešavaju ovakve tragedije i da bi pokušali toj pošasti da stanemo na put, jer najmanje što želimo je da se ovako nešto bilo kome ponovi, da još jedan ljudski život bude ugašen bez razloga, da još jedna porodica ostane zavijena u crno.

Reč navijački smo namerno stavili pod navodnike malo pre, jer će se svako normalan složiti da dobar deo srpskih navijačkih grupa već odavno nema veze ni sa čim navijačkim, a o nekakvom ultra mentalitetu tih grupa da i ne govorimo. Davno su naše grupe (a tu pre svega mislimo na dve najveće, cigane i grobare) postale poligon za vršenje različitih kriminalnih radnji i delovanje raznih udbaških i političkih grupacija koje kroz grupe ostvaruju svoje interese koji nemaju nikakve veze ni sa tim navijačkim grupama ni sa iskazivanjem ljubavi prema voljenom klubu. Dodamo li na to i opštu društvenu klimu koja je i uzrok takvog stanja srpske navijačke scene, imamo za rezultat gubitak ljudskih života. U društvu u kom su idoli i uzori nepismeni i bahati koji su i nosioci najviših državnih funkcija i koji time oblikuju svest mladih u ovoj zemlji, šta treba očekivati na navijačkoj sceni? Takvi poseduju moć formiranja svesti mladih ljudi kroz obrazovanje i medije koje kontrolišu. Radili to svesno ili ne, političari formiraju ljude kojima je ubistvo rivalskog navijača sredstvo za lečenje ličih frustracija i dubokih kompleksa koje nose u sebi. Formirane su hiljade degenerika koji se ponose činjenicom da nisu u životu pročitali ništa i kojima je osnovni cilj da bude «opasan». Toliko opasan da su mu u osnovnoj školi otimali užinu i da se nikada u detinjstvu nije potukao, pa sada olovom pokazuje koliko je «opasan». Ne videći, naravno, da tako uništava i sebe i druge. I, naravno, kakve to veze ima sa navijanjem? Sa cepanjem grla dok urlajući pokušavaš da pomogneš klubu kojeg voliš, sa odlaskom na gostovanje sa drugarima sa kojima si odrastao gde čuvate leđa jedan drugom u neprijateljskom gradu, sa trudom i mukom koje si danima ulagao da napraviš koreografiju kojom ćeš pokazati da si i u stilu bolji i jači od omraženog rivala? Kakve to veze ima sa životom kog si posvetio bodrenju voljenog kluba zbog čega si stekao gomilu iskrenih prijateljstava? Nikakve, naravno.

I zato stoji ono pitanje u naslovu teksta: ima li i dalje smisla? Za nas ogrezle u ljubavi prema Vojvodini, smisla će se uvek naći. I onda kad ti se sruši ceo taj svet kao što nam se svima i srušio nakon Dejinog ubistva, upravo život koji je naš drug dao, viteški, golim rukama braneći čast svog Novog Sada, svoje Vojvodine i svoje Firme, braneći tako i naš način života i naš obraz, obavezuje sve nas da ne pokleknemo. Da smognemo snage da očuvamo autentičnu navijačku svest i naš originalni stil koji se pred pošastima sveopšteg društvenog primitivizma polako gubi.

____________________________________________________________________

CRNA SEZONA

Nijedna sezona u istoriji naše grupe nije bila teža za sve nas od ove koja je za nama. Grupa je bila na prekretnici nakon odlično odrađene prethodne sezone koja je bila verovatno najbolja ikada, i samim tim se nalazila pred iskušenjem koje je podrazumevalo da se i u novoj sezoni nastavi u istom stilu. Objektivno, nismo ponovili prošlogodišnje izdanje, a sezona se završila najvećom tragedijom u istoriji grupe. Ne želimo da guramo probleme grupe pod tepih, jer samo iskrenošću prema sebi samima možemo prevazići ove probleme. Samo jasno detektovanje problema može dovesti do njegovog rešavanja.

Krenimo redom.

Sezonu smo počeli evro mečevima sa madridskim Atletikom, gde smo na revanš meču imali verovatno najbolje izdanje do sada, sa gotovo savršenom organizacijom tekme sa naše strane. Tada je započela prošlosezonska odluka da svi stojimo pod jednom zastavom. Podsetićemo, ovakva odluka bila je motivisana željom da se što više ojača jedinstvo među svim navijačima Vojvodine i da se formira što veće čvrsto jezgro grupe koje će uspeti da iznese iskušenja održavanja i poboljšanja standarda koje je grupa sebi nametnula u prethodnoj sezoni. Nakon uvodnog dela sezone gde je u početku izgledalo da jezgro zaista jača, iako je nešto manja brojnost u odnosu na sezonu za nama bila evidentna, kako je sezona odmicala problemi u grupi su postajali sve veći. Umesto da simboličnim stajanjem pod jednom zastavom izbrišemo eventualne razlike među podgrupama, ove razlike su se samo produbljivale. Iako na ogradi naše tribine nije postojala podela među podgrupama, ona je itekako bila prisutna među ljudima na tribini. Pokazalo se da se dobar broj ljudi prevashodno identifikuje sa svojom podgrupom, pa tek onda sa grupom u celini. Po našem mišljenju to nije dobro, ali ispalo je da je to mišljenje većine i kao takvo se mora poštovati.

Druga negativna tendencija u grupi je, kao i mnogo puta do sada, nametnuta spolja. Čini se da smo u prethodnoj sezoni, čini se nesvesno, napustili naš stil koji smo običavali nazivati originalnim (naravno pri tome ne mislimo na materijalne stvari koje krase našu grupu). Počeli smo previše nalikovati na ostatak srpske navijačke scene koju, ruku na srce, u glavnom odlikuje odsustvo kreativnosti. Kop nam je izgledao monotono i delovao je isto iz tekme u tekmu. Neki obrasci ponašanja na našoj tribini su bili kao preslikani sa drugih tribina. Pod time mislimo (pre svega kao najočigledniji primer) na famozno stajanje u prvim redovima tribine kao da je to stvar prestiža. Zaista ne postoji nijedan kriterijum po kom se stiče pravo stajanja u prvom redu Severa. To može svako i to nije mesto na kom se stiče navijačka reputacija. Paradoksalno zvuči, ali je istina da je u gornjim redovima Severa već duže vreme veći prosek godina nego u donjim. Svi bi konačno trebalo da shvate da se reputacija među Firmašima ne stiče poziranjem već lojalnošću voljenom klubu, grlom, dlanovima i šakama. Da ne bi baš sve otišlo u kritičkom pravcu, valja reći da smo kroz nekoliko akcija (koreografije, protest) prednjačili u borbi protiv represije nad navijačima i „Zakona o sprečavanju nasilja na sportskim borilištima“.

Kraj ove teške sezone za našu grupu obeležilo je tragično ubistvo jednog od najistaknutijih i najhrabrijih ljudi koje smo ikada imali – Dejana Dimitrijevića Lonca. Nakon ovoga teško je bilo pronaći bilo kakvu motivaciju za nastavak rada grupe. Mnogi od nas zapitali su se da li vredi nastaviti sa borbom kojoj smo posvetili značajan deo svojih života. Posle mnogo personalnih i kolektivnih preispitivanja čini se da je pronađen zajednički rezon. Najlakše bi bilo nakon svega napustiti stvar za koju je jedan od nas, i ponajbolji među nama, dao sve što je imao, tj. sam život. Bilo bi kukavički. Upravo život koji je naš prijatelj položio braneći slavno ime Vojvodine, braneći ulice Novog Sada i ime svoje Firme obavezuje sve nas koji se smatramo navijačima Vojvodine i Firmašima da sada jače nego ikada zbijemo redove i jedinstveno nastavimo borbu započetu još 1989. godine. Životna borba i viteška etika Dejana Dimitrijevića nas obavezuju na to!

____________________________________________________________________

KUP EVROPSKIH ŠAMPIONA 1966./67.

Bilo je to dobri svete one lepe šezdeset šeste. Svet se lagano njihao u ritmu Bitlsa, održan je Svetski kup u Engleskoj, suprotnosti između kapitalističkog Zapada i komunističkog Istoka pretile su uništenjem čitavom čovečanstvu, a naš Novi Sad, još uvek opijen od šampionskog slavlja, spremao se da bar za kratko postane jedna od fudbalskih prestonica Evrope.

Ne možemo sa sigurnošću reći da li su mladići koji su pod velom tajnosti osnovali klub 6. marta 1914. godine sanjali da će Vojvodina jednog dana igrati u najelitnijem klupskom takmičenju u Evropi, ali eto, te 1966. godine Vojvodina je krenula na sam evropski vrh. U letnjem prelaznom roku klub su napustili iskusniji igrači Nikolić i Pavlić, a kao pojačanja su stigli Dobrivoje Trivić, Zoran Dakić, Vladimir Rakić, Milan Stanić, Josip Zemko i Svemir Đorđić.

Žreb je hteo da Stara Dama srpskog fudbala svoj prvi valcer u Kupu šampiona odigra u Beču protiv Admire. Vojvodina je pred meč dobila ulogu blagog favorita, a tog 8. septembra Novosađani su na stadion Prater pred 10000 gledalaca istrčali u sledećem sastavu: Pantelić, Radović, Vučinić, Sekereš, Brzić, Dakić, Takač, Savić, Trivić, Đorđić i Pušibrk. Početak meča je pripao Austrijancima, a tada, po rečima Vujadina Boškova, naše igrače su probudili navijači, njih nekoliko stotina, koji su gromoglasnim navijanjem utišali čitav Prater. Takač, Trivić i kompanija polako su preuzeli igru, šanse su se ređale jedna za drugom i samo tendenciozno suđenje sudijske trojke koja je došla iz SR Nemačke sprečilo je Vojvodinu da ubedljivo pobedi na ovom meču. Gol odluke pao je u 80. minutu. Nakon lukavo izvedenog kornera od strane Savića na loptu je natrčao Silvester Takač koji ju je topovskim udarcem smestio u desni donji ugao golmana Admire.

Kratak video izveštaj sa utakmice:

http://www.youtube.com/watch?v=qEZKl9XL3oI

Na žalost, ovu blistavu igru crveno-belih mogli su samo da vide oni navijači koji su uspeli da stignu do Beča, jer Radio Beograd nije prenosio meč, dok je Radio Novi Sad vršio prenos samo na mađarskom jeziku. Posle ove istorijske pobede postavilo se i pitanje postavljanja osvetljenja na stadionu, jer se očekivalo da u ovom najprestižnijem klupskom takmičenju na svetu Vojvodina bude dostojan domaćin svojim takmacima. Grad, pokrajina, kao i sportske asocijacije ostali su nemi na ovaj gorući zahtev tako da je odmah postalo jasno da Vojvodina ovaj problem može da reši samo uzdajući se u sebe i u pomoć svojih navijača.

Revanš meč odigran u Novom Sadu 21. septembra dokazao je onu tvrdnju da se najteže dobijaju one utakmice za koje se očekuje da su već unapred dobijene. Novosađani nisu računali na katastrofalno suđenje sudijske trojke iz Švajcarske koji su tokom čitavog meča pružali pomoć gostima iz Beča. Sekereš je opravdano isključen u 41. minutu meča, ali ni brojčana premoć i sudijska pomoć nisu bili dovoljni Admiri da postigne gol protiv nadahnute Vojvodine. Pred 15000 vernih navijača Vojvodina je nastupila u sledećem sastavu: Pantelić. Radović, Vučinić, Sekereš. Brzić, Dakić, Takać, Savić, Đorđić, Trivić i Pušibrk. Meč se završio najnepopularnijim rezultatom 0-0, što je značilo da Vojvodina zbog pobede u Beču nastavlja dalje svoje evropsko putovanje.

Nakon uspešno prebrođenog prvog izazova željno se iščekivalo ime novog suparnika. Žreb je bio nemilosrdan, kao protivnika dobili smo aktuelnog prvaka Španije i velikog favorita za osvajanje takmičenja: Atletiko iz Madrida. Madriđani, predvođeni trenerom Otom Glorijom (koji je postigao veliki uspeh na tek nedavno završenom Svetkom prvenstvu u Engleskoj sa reprezentacijom Portugala) i igračima svetskog glasa - Mendozom, Kolarom, Romerom i Sančezom, su bili apsolutni favoriti u ovom dvoboju. Nakon dužeg pregovaranja između rukovodstava dva kluba rešeno je da se prva utakmica igra u Novom Sadu. Tokom pregovora Španci su postavljali pitanja: gde se nalazi Novi Sad, da li tamo ima hrane i vode, da li postoje kupatila, itd. Ovakva potcenjivačka pitanja ubedila su tehničkog direktora Vujadina Boškova da će Vojvodina sigurno pobediti i eliminisati iz daljeg takmičenja nadmene Špance.

Novi Sad se spremao za fudbalski spektakl kakav još nije video stadion „Karađorđe“ (tada još uvek Gradski stadion). Gradski oci i političke organizacije ostali su gluvi na apele iz rukovodstva kluba da se pomogne sređivanje stadiona, tako da je Vojvodina još jednom iz svojih sredstava i uz pomoć navijača uradila čitav posao.

Vojvodina je bila oslabljena za neigranje Sekereša koji je dobio crveni karton u meču sa Admirom, te je tog 17. novembra 1966. godine nastupila u sledećem sastavu: Pantelić, Aleksić, Radović, Nešticki, Brzić, Dakić, Takač, Savić, Radosav, Trivić i Pušibrk. Pred 20000 vatrenih navijača jugoslovenski šampion je prosto oduvao sa terena favorizovane Madriđane. Nošeni frenetičnom publikom Novosađani su stigli do vođstva već u trećem minutu, kada je Takač pogodio mrežu nemoćnog Madinabentina. Šanse su se ređale ali mreža Madriđana je mirovala. Nakon promašaja Vojvodine ponovo se obistinilo nepisano pravilo fudbalske igre koje kaže da ukoliko promašiš svoje šanse kazna neizbežno sledi i Madriđani su izjednačili rezultat u 66. minutu. Međutim, to nije bio znak za demoralizaciju ekipe i navijača, već su svi dodali još više snage i pogocima Pantelića u 72.minutu i Brzića u 85. minutu, Vojvodina je rešila ovaj meč rezultatom 3-1 u svoju korist.

Golovi sa utakmice-

http://www.youtube.com/watch?v=1CLH0r6RBro

TV prenos ovog fudbalskog događaja je izostao jer „drugovi“ iz TV Beograd nisu bili voljni da plate Vojvodini odgovarajuću novčanu nadoknadu. Prihod od prodaje ulaznica je takođe bio skroman jer ih je prodato samo 9488, dok je većina navijača uspelo da uđe na stadion tako što su provalili vrata stadiona i ušli za džabe.

Pred revanš meč ostalo je veliko pitanje da li će prednost od dva gola biti dovoljna za prolaz u sledeću rundu takmičenja. Druga utakmica je odigrana 15. decembra 1966. godine . Neveseo uvod u meč je bilo natezanje španskih vlasti oko viza sa navijačima Vojvodine, tako da je samo 40 navijača moglo da posmatra taj duel (neverovatan je podatak da će posle 40 godina isti broj navijača krenuti iz Novog Sada da bodri Vojvodinu u Madridu). Ujedno ti navijači su bili prvi turisti iz Jugoslavije u fašističkoj Španiji još od drugog svetskog rata.

Vojvodina je te decembarske noći na novoizgrađenom stadionu Manzanaresu nastupila u sledećem sastavu: Pantelić, Aleksić, Radović, Sekereš, Brzić, Nešticki, Takač, Savić, Dakić, Trivić, Pušibrk. Madriđani su slavili sa 2-0, ali tada nije važilo pravilo gola u gostima, tako da se morao odigrati treći meč koji bi doneo konačno odluku u ovom duelu. Poraz je bio zaslužen, mada se mora uzeti u obzir da je Atletiko stigao do pobede nakon prestrogo dosuđenog penala i autogola Radovića. Bio je to bled dan „stare dame“ srpskog fudbala, a obraz Novosađana su osvetlali vođa navale Silvester Takač i golman Ilija Pantelić.

Zatim su odjeknule dve medijske bombe koje su šokirale navijače Vojvodine. Rukovodstvo Vojvodine je pristalo da se treći meč ne igra na neutralnom terenu, već u Madridu i da će taj meč bit poslednja utakmica Silvestera Takača u dresu Vojvodine. Zbog čega je to uradio Vujadin Boškov? Stari Lisac je bio ubeđen u pobedu Novosađana u trećem meču, a takođe je želeo da sa novčanim prihodom sa tog meča, kao i sa parama od transfera Takača, izgradi preko potrebne reflektore na stadionu. Naime, zbog toga što je Vojvodina pristala da se meč odigra u Madridu, a ne na nekom neutralnom terenu, svaki igrač Vojvodine je od Atletika dobio 1000 dolara, plaćen smeštaj i povratnu kartu, a klub je dobio 50000 dolara, što su za to vreme bile velike pare. Treba svakako uzeti u obzir da klub nije raspolagao velikim novčanim sredstvima, što najbolje ilustruje podatak da su let i smeštaj pred prvi meč u Madridu uglavnom platili navijači koji su putovali sa ekipom u Madrid.

Vojvodinu je očekivalo najveće evropsko iskušenje u istoriji kluba. Pobeda bi donela prolaz u četvrtfinale i uzdigla bi ugled kluba u fudbalskom svetu. Ali da bi se došlo do trijumfa, trebalo je još jedanput pobediti svetske zvezde koje su branile boje Atelika, kao i 50000 navijača koji su pravili paklenu atmosferu na stadionu Manzanares. Tog dana Vojvodina je imala na tribinama, slovom i brojem, samo jednog navijača. Frankov fašistički režim nije gajio simpatije prema komunističkoj Jugoslaviji, tako da navijači crveno-belih nisu dobili produžetke viza i svi su morali da se vrate u Novi Sad nakon drugog odigranog meča. Jedini navijač koji je zbog posla dobio dužu vizu bio je beograđanin Voja Haramaz, koji je sam branio čast Vojvodine na tribinama.

Vojvodina je tog 22 decembra nastupila u sledećem sastavu: Pantelić, Aleksić, Radović, Sekereš, Brzić, Nešticki, Stanić, Savić, Takač, Trivić, Pušibrk. Meč nije mogao da počne gore po Novosađane. Već u 7. minutu Atletiko je golovima Kolara stigao do prednosti od 2-0. Posle tih golova Vojvodina se budi i tada lagano meč prestaje da se igra u ritmu španskog flamenga i prelazi u ritam vojvođanskog bećarca. Takač u 25. minutu, posle sjajno izvedenog slobodnog udarca s 29 metara, smanjuje na 2-1. Šanse se ređaju i Radović projektilom sa 25 metara u 67. minutu donosi izjednačenje. Pošto nije bilo više pogodaka, meč je otišao u produžetke. Kao čovek odluke na scenu je stupio (a ko drugi nego) Silvester Takač. U 101. minutu nanizao je nekoliko igrača Atletika i plasirao loptu kraj nemoćnog golmana Rodrija u gol, 3-2 za Vojvodinu, gol za pobedu, gol za prolaz u četvrfinale, gol za slavlje. Prgavi Španci nisu lako mogli da se pomire sa porazom. Na sve načine pokušavali su da ugroze gol Pantelića. Sudija O’ Nil je pokušao da pomogne domaćinu, tako da su crvene kartone dobili Pušibrk i Trivić, a ako na to dodamo i činjenicu da je Sekereš bio povređen gotovo čitavo drugo poluvremene, jasno će nam biti da je Vojvodina svoju najblistaviju pobedu u evro takmičenjima izvojevala sa 8 igrača. Kada je sudija odsvirao kraj, to je bio znak za neopisivo veselje i slavlje, kako u Španiji tako i širom Jugoslavije. TV prenosa naravno nije bilo, tako da su navijači ovu fudbalsku dramu mogli da pratem putem radio aparata. Evo kako je prokomentarisao utakmicu bivši golman Vojvodine i tadašnji novinar Dnevnika Lazar Vasić: „Da li reći jedno ‘ljubim vas sve’, jer tako nešto još nije doživeo naš sport, naš fudbal i boje naše zemlje na tom polju. Teško je naći odgovarajuće reči oduševljenju koje ove noći vlada među grupicom Jugoslovena u dalekoj Španiji, zagrljeni i srećni ovde u ponoćnim časovima... Nikada nisam doživeo toliko sreće, toliko drame i toliko radosti”.

Silni telegrami su poleteli ka klupskim prostorijama FK Vojvodina. Slavila je čitava Jugoslavija ovaj izvanredni uspeh crveno-belih “lala”. Doček igrača na aeorodromu Surčin je postao antologijski i samo fotografije mogu da dočaraju delić atmosfere sa tog događaja.

Za prolaz u polufinale najelitnijeg evropskog klupskog takmičenja crveno-beli su morali da se bore sa šampionom Škotske - Seltikom iz Glazgova. Legenda kluba, Zdravko Rajkov, dobio je zadatak da izanalizira igru Škota. Pomoć je dobio od legendarnog menadžera Liverpula Bila Šenklija. Seltik je bio klasičan reprezent ostrvskog fudbala - orijentacija na dugačke lopte, oštra i muška igra i visoki igrači u napadu. Na osnovu svega viđenog Rajkov je rešio da ulogu favorita prepusti ekipi iz Glazgova. Treba napomenuti da je Vojvodina pred prvi meč sa Seltikom bila bez kompletne navale - Takač je prodat, dok su Trivić i Pušibrk morali da pauziraju zbog crvenih kartona u meču sa Madriđanima, što je bio ogroman hendikep za Vojvodinu.

Zarada od tromeča sa Madriđanima, kao i od transfera Takača, omogućila je upravi Vojvodine da ispuni svoj davno zacrtani cilj - osvetljenje stadiona. Idejno rešenje dao je inžinjer Ričard Ot iz Visbadena. Plan je bio da se postave dva dijagonalno udaljena stuba koja su trebala da budu visoka 60 metara. Posao izgradnje stubova trebalo je da uradi preduzeće „Mostogradnja“, dok je postavljanje betonskih temelja trebalo da uradi preduzeće „Beton“. Postavljanje kablova, sijalica i izgradnju trafo stanice trebalo da je uradi preduzeće Ričarda Ota. Trka sa vremenom bila je velika jer je prvi duel između Vojvodine i Seltika bio zakazan za 1. mart 1967. godine. Iako je po planu Vojvodina trebala da dobije najbolje i najjače osvetljenje u Jugoslaviji, odmah se videlo da reflektori ne pokrivaju dobro čitav teren jer su ćoškovi igrališta bili manje osvetljeni. Posao je završen na vreme, a navijači su reflektore setno prozvali „Takačeva svetla“. Novo osvetljenje i 28000 frenetičnih navijača su bili odlična najava za fudbalski spektakl. Ni ovaj meč Vojvodine nije prenošen na JRT jer je televizija rešila da prenosi meč Inter-Real. Vojvodina je tog prvog marta 1967. godine nastupila u sledećem sastavu: Pantelić, Aleksić, Radović, Nešticki, Brzić, Dakić, Rakić, Radosav, Sekereš, Đorđević, Stanić. „Stara dama“ srpskog fudbala krenula je silovito. U petom minutu Rakić je izašao sam pred golmana Seltika i kada su svi na stadionu očekivali da će se lopta naći u mreži, ona je prohujala pokraj stative. Napadi su se nastavili i kako je igra prolazila videlo se da su Škoti u Novi Sad doputovali sa samo jednom namerom - da sačuvaju svoj gol. Najzad, u 75. minutu Vojvodina je postigla gol. Rakić je propustio loptu kroz noge do Đorđića, a na loptu je naleteo Stanić koji je nepogrešivo pogodio mrežu golmana Simpsona.

Gol Vojvodine:

http://www.youtube.com/watch?v=pk5sx4otksc

Do kraja meča nije bilo više uzbuđenja a u dresu Vojvodine najbolje partije pružili su Đorđić, Pantelić i Nešticki. Slavilo se te noći u Novom Sadu mada, je svim navijačima u glavi bilo jedno veliko pitanje:„Da li će prednost od jednog gola biti dovoljna za prolaz u polufinale“?

Revanš u Glazgovu je bio zakazan za osmi mart, a za nesrećnike koji nisu uspeli da odu na ovu utakmicu Radio Beograd je obezbedio prenos drugog poluvremena ove utakmice. Za ovaj meč Bane Stanković je mogao da računa na Pušibrka i Trivića, ali ne i na novopridošlo pojačanje Josipa Zemka, jer nije dobio dozvolu od UEFE da igra na ovom meču. Putovanje Novosađana ka Glazgovu kao da je najavljivalo sportsku tragediju. Avion kojim su krenuli iz Beograda već prilikom poletanja morao je da se vrati na pistu zbog kvara. Na aerodromu u Frankfurtu posle pokušaja uzletanja takođe se dogodio kvar na avionu, zbog čega je odložen nastavak leta za Škotsku. Nakon što su konačno stigli u Glazgov, Novosađane je sačekalo pasije vreme i vest da će meč posmatrati 70000 vatrenih navijača škotskog tima.

Vojvodina je tog 8. marta nastupila u sledećem sastavu: Pantelić, Aleksić, Radović, Sekereš, Brzić, Nešticki, Rakić, Dakić, Radosar, Trivić, Pušibrk. Novosađani su meč započeli bez treme i straha. Do kraja poluvremena Vojvodina je promašila tri kolosalne šanse, dok Škoti ni jedanput nisu ozbiljnije ugrozili gol golmana Pantelića. Drugo poluvreme donelo je preokret. Škoti, nošeni gromoglasnom podrškom publike, sve ozbiljnije su stezali obruč oko Pantelićevog gola i u 58. minutu preko Čalmersa su stigli do vodstva i poravnanja ukupnog rezultata. Nakon pogotka Čalmersa oba tima su spustila gard i krenula ka golu suparnika. U 84. minutu Pušibrk je imao šansu da reši meč i odvede Vojvodinu u polufinale. Neometan i sam primio je loptu na 6 metara, ali je dugo oklevao i njegov šut je izblokiran u korner. Vreme previđeno za igru polako je isticalo i činilo se da će odluka o pobedniku pasti tek nakon treće utakmice između ova dva tima. Rukovodstva klubova su po isteku 90. minuta započela pregovore gde će se igrati „majstorica“, ali je u tom trenutku Džonston pogodio Radovića u telo i iznudio korner. Lenoks je izveo korner, lopta je u luku poletela ka srcu šesnaesterca Novosađana. Pantelić je istrčao na loptu ali ga je Čalmers grubo zadržao rukama, tako da nije mogao da dođe do nje. Lopta je nastavila svoj put do glave Mek Nila koji ju je bez problema plasirao u praznu mrežu Novosađana. Sudija je umesto faula pokazao da Vojvodina treba ponovo da krene sa centra! Uzaludni su bili protesti Novosađana. Suze, neverica i bol. Čim je lopta krenula sa centra, nesigurni sudija Karlson iz Švedske označio je kraj meča. Nepravda je trijumfovala i Vojvodina je nesrećno završila svoje prvo učešće u Kupu šampiona.

Malo je reći da je to bila sportska tragedija. Vojvodina je pet decenija čekala da se probije u sam vrh evropskog fubala, ali poslednjih deset sekundi ovog meča su sprečile crveno-bele da nastave svoj put ka finalu! Još više je ovaj poraz boleo nakon što je Setlik osvojio Kup šampiona, a jedini poraz u čitavom takmičenju je doživeo upravo od Vojvodine.

____________________________________________________________________

LEŠINARI BANJA LUKA

I U BOLU I U RADOSTI BRAĆA DO IZNEMOGLOSTI

Teško je bilo šta reći za prethodnu sezonu, a da nije u pozitivnom smislu. Možda najbolja riječ koja može to da ilustruje jeste drugarstvo i to ne bilo kakvo, već drugarstvo do iznemoglosti. Prethodna sezona je pokazala da možemo i moramo djelovati kao jedna duša bez obzira na mnoge razlike svakog od nas jer je to jedini način da ispunimo visoke ciljeve koje smo postavili pred sebe. Izdanja u početku sezone su bila prosječna što je u neku ruku i normalno za početak, ali kako je vrijeme prolazilo tako je i naš rad bio sve bolji i bolji što je kao rezultat moralo donjeti itekako dobra izdanja u narednom periodu. Kao potvrda izuzetno dobrog rada na kraju jesenjeg djela sezone stigla je poslednja utakmica protiv Sloge iz Doboja gdje je proslavljeno 20 godina postojanja navijačke grupe Lešinari.

Zadovoljni dobrim izdanjima u prvom djelu sezone još više smo zapeli na poboljšanju same grupe tako da pauza od skoro pet mjeseci do početka drugog djela za nas nije postojala. Zbijali su se redovi, postavljeni su novi ciljevi, i već na prvoj utakmici protiv ekipe Sutjeske nastavljamo sa odličnim izdanjima, gdje pokazujemo svima ono što vekovima jeste i biće - Kosovo je naše zauvijek! Prvo gostovanje u novoj polusezoni putujemo u Novi Grad, gdje na razno razne načine nekako uspjeva da stigne ekipa od oko 140 Lešinara i da napravi odličnu atmosferu. Nakon ovog gostovanja euforija je rasla iz utakmice u utakmicu, slijedila su dobra izdanja na Gradskom stadionu protiv Mladosti iz Gacka, Jedinstva iz Crkvine i Drine iz Zvornika, zatim odličnog gostovanja u Ugljeviku, sve do 22. kola kada nas u mjestu ukopane i bez riječi ostavlja vjest da smo ostali bez našeg brata Dejana Dimitrijevića. Na utakmici protiv Kozare u Gradišci gdje je bilo prisutno preko 200 Lešinara, parolama i ćutanjem u prvom djelu meča je odata počast za našeg brata Dejana Dimitrijevića. VJEČNA TI SLAVA BRATE. Nakon ovog događaja još odlučnije smo se složili da jedinoj braći treba dati podršku da istraju i izdrže u ovim teškim trenutcima što je realizovano koreografijom na utakmici protiv Ljubića. Bez obzira na sve I U BOLU I U RADOSTI BRAĆA DO IZNEMOGLOSTI. Dobra izdanja su se nastavila kako kući tako i na strani, a naša upornost i trud tokom čitave sezone su začinjeni fenomenalnom utakmicom u Banjaluci protiv Proletera iz Teslića gdje je jedinstvo svih fanatika koji sačinjavaju navijačku grupu Lešinari došla do kompletnog izražaja. Tako je trebalo da bude i na poslednjem ovosezonskom gostovanju u Doboju, međutim da sve ne prođe onako kako smo planirali pobrinuli su se krševi od autobusa i stari poznanici – Dobojska policija, tako da se Doboja tek u drugom poluvremenu uspjelo dočepati 80-ak ljudi.

Možda i najbolji osjećaj ove sezone, bez obzira na utakmicu, protivnika i vrijeme (koje nas baš i nije služilo), jeste taj da znaš gdje god da pratio svoj klub rame uz rame ti je brat sa tribine i sprovodi zajednički ideal koji nas sve vodi. S obzirom da slika vrijedi 1000 riječi ne preostaje nam ništa drugo sem da uživamo u našim plodovima rada, koji će biti osnov za dalji nastavak rada grupe i podizanje svih segmenata na još viši nivo.
Naš Borac je u sezoni 2007/08. postao šampion 1. lige Republike Srpske i tako se plasirao u viši rang takmičenja. Borac ide na nove frontove, a mi ćemo svugdje biti njemu odani – DO IZNEMOGLOSTI !

____________________________________________________________________

BITKA ZA BANK HOLLYDAY–RAT MODSA I ROCKERA

Šezdesete godine 20. veka donele su eksploziju subkulturnih pokreta, ali i ekspanziju omladinskog nasilja širom britanskih ostrva. Subkulturu Teddy Boysa na izdisaju zamenila je pojava dve dominantne potkulture šezdesetih – Modsi i Rockeri.

Termin Mod označavao je zapravo skraćenicu reči modernist kojom se pedesetih opisivao sledbenik modernog jazza. Knjiga «Apsolutni početnici» (Absolute Beginners) Colin MacInnesa iz 1959., koja je kasnije postala neka vrsta Mod Biblije, modernista je opisivala kao mladog fana moderne jazz muzike i zaljubljenika u moderna italijanska odela.

Postoji nekoliko različitih priča o poreklu Mod potkulture. Prema prvoj verziji Modovi su proistekli iz srednjeklasne omladine koja je poticala iz londonskih porodica koje su se bavile distribucijom odeće u Englesku, pa su tako dolazili u kontakt sa poslednjim dostignućima kontinentalne mode. Po drugoj legendi obe subkulture i Modsa i Rockera poreklo imaju u Teddy Boy pokretu, dok treća verzija porekla Modova sugeriše vezu sa potkulturom bitnika sa kojima su delili privrženost modernom jazzu.

Bilo koje da je poreklo Modsa, ono što ih je izdvajalo od ostatka zajednice bila je okrenutost evropskoj kontinentalnoj modi, italijanskim motorima (Vespa i Lambretta), francuskom novotalasnom filmu i egzistencijalističkoj filozofiji. Pored modernog jazza i rhytm&bluesa, Modovi su usvojili i soul i ska muziku, kao i britansku beat i R&B muziku oličenu u delovanju bendova kakvi su bili The Animals, Small Faces, The Who, The Yardbirds, Zoot Money, The Action, itd. U okviru bogatog noćnog života modsa veliku popularnost dostigla je droga amfetamin koja je bila široko rasprostranjena među modovima. Posebnu ulogu u identitetu modsa igrali su motori Vespa i Lambretta koje su ukrašavali brojnim retrovizorima i zastavicama idući u konvojima kroz engleske ulice.

Veliki neprijatelji modsa u šezdesetim bili su rockeri, opozitna banda na motociklima totalno različitim od mod skutera. Rockeri su slušali Elvis Prestleya, Chuck Berrya, Gene Vincenta, Eddie Cochrana i uopšte tadašnji popularni američki rock&roll. Garderoba se sastojala od motoraških kožnih jakni i pantalona, levi's farki i čizama kaubojki ili cipela londonki, a neretko su nosili i tadašnje motoraške šlemove, kao i neizostavni modni detalj – beli svileni šal. Motori koji su se vozili bili su u stilu onoga što danas podrazumevamo pod Harley Davidsonom. Zbog svog zapuštenog izgleda nisu puštani u pabove, pa su mesta okupljanja rockera bili tzv. kafei među kojima su najpoznatiji bili The Ace, The Ace Of Spades, Johnson's, itd. U prvoj polovini šezdesetih neprijateljstvo između modova i rokera bilo je intenzivno, a subkulturni rat motorizovanih bandi kulminirao je u događajima koji su u britanskoj javnosti poznati kao «The Second Battle Of Hastings».

Netrpeljivost između modsa i rockera izvirala je iz dva potpuno različita i suprotstavljena stila i načina života. Modovi su dolazili iz urbanijih područja i neki od njih su se bavili i kancelarijskim poslovima, iako je većina poticala iz radničke klase. Rockeri su bili omladina predgrađa, više ruralna, i obavljali su uglavnom teške manuelne poslove. Rockeri su slušali američku belu muziku Prestleya i Cochrana, dok su modovi bili orijentisani ka crnoj muzici (soul i ska) i britanskim bendovima. Dok su modovi veliki značaj pridavali urednom izgledu koji se očitavao i u korišćenju italijanskih skutera, rockeri su izgledali nemarno i prljavo na svojim paklenim motorima. Ova dva omladinska koncepta ubrzo su započela bespoštedni rat. Borbe za primat na subkulturnoj sceni engleske šezdesetih odigravale su se na plažama jugoistočne Engleske tokom lokalnih praznika poznatih pod nazivom Bank Hollydays. Grupe modova i rokera bi se Bank Hollyday vikendom u motociklističkim formacijama spuštale na obale Engleske u potrazi za dobrim provodom čiji je neizostavni deo bio i sukob sa rivalskom bandom. Obračuni su doživeli kulminaciju 1964. u događajima poznatim kao Second Battle Of Hastings. Modsi i rokeri sukobili su se u primorskim gradovima Margateu, Broadstairsu i Brightonu pretvorivši ulice ovih gradova u ratnu zonu. Ono što je tada viđeno na obalama Jugoistočne Engleske kasnije će biti mnogo puta ponovljeno u sukobima navijačkih firmi. Ogromne grupe naroužane palicama i noževima koristile su inventar obližnjih pabova u celodnevnim obračunima na ulicama u kojima policija nije imala gotovo nikakvu kontrolu nad situacijom. Najveći obračun izbio je u Brightonu i trajao je puna dva dana pomerajući se uz obalu mora do Hastingsa i vraćajući se nazad u Brighton. Rezultat borbi bile su na stotine uhapšenih rockera i modova kojima su sudije na procesima u Brightonu nadenuli nadimak «Sawdust Ceasars» opevan kasnije u istoimenoj numeri Oi benda The Warriors čiji je član Arthur Kitchener – Bilko i sam bio učesnik tih događaja kao pripadnik modsa. Ovi događaji su uzrokovali pravu moralnu paniku britanske konzervativne javnosti koja se po prvi put masovno zgražavala i moralisala nad povećanim nasiljem omladinskih pokreta. Bila je to prva takva reakcija koja će se nebrojeno puta ponoviti zbog fudbalskog nasilja tokom sedamdesetih i osamdesetih. Sukob modova i rokera bio je inspiracija i mnogim produktima popularne masovne kulture, pa su tako ovi događaji opisani u filmu o The Beatlesima «A Hard Days Night», kao i u filmu «Quadrophenia» (1979., nedavno objavljen i u Srbiji u DVD izdanju) koji je bio omaž celokupnoj mod subkulturi. Najzanimljiviji primer je, ipak, tada vrlo popularni strip «The Originals» autora Dave Gibbonsa koji je i sam bio mod. U stripu je modove predstavljala banda pod imenom The Originals, dok su rokeri predstavljeni kao njima suprotstavljena grupa koju je autor, naravno, nazvao Dirt (prljavština).

Najzanimljivija stvar sa mod subkulturom je njena mogućnost transformacije tokom decenija, i okolnost da je direktno uticala na pojavu nekoliko novih subkultura usko povezanih sa fudbalskim huliganizmom. Već sredinom šezdesetih modsi su se izdiferencirali unutar subkulture. Jedna struja je bila pod uticajem hipi pokreta što je uticalo na njenu veću pasivnost. Ova grupa je postala poznata pod imenom Peacock Mods ili Smooth Mods. Druga struja je poticala mahom iz radničke klase i bila je daleko grublja, nasilnija i agresivnija. Ubrzo je ova grupa nazvana Hard Mods ili Gang Mods. Hard Mods su imali vrlo kratke frizure iz isključivo praktičnih razloga – kratka kosa je bila mnogo pogodnija pri obavljanju fabričkih poslova, a i bila je mnogo korisnija u uličnim tučama. Oni su zadržali elemente bazične mode – odela, Fred Perry, Ben Sherman, Sta Prest, Levi's, ali kombinovano sa tregerima i Dr Martens čizmama. Takođe, bili su pod uticajem jamajčanske Rude Boy subkulture što se ogledalo u nošenju Trilby (pork – pie) šešira i skraćivanju pantalona, kao i slušanju jamajčanske ska, rocksteady i reggae muzike. Od ovako formiranih Hard Modsa krajem šezdesetih će nastati subkultura Skinheada.

Pojava punka zauvek je transformisala subkulturu i unela toliku energiju na subkulturnu scenu, da se većina potkultura koje su te 1977. bile već izumrle digla iz pepela u seriji tzv. «revivala». Jedan od takvih, ako ne i najznačajniji, bio je mod revival. Najzaslužniji za ponovno rađanje modsa bili su legendarni bend The Jam (pogledati Football Factory soundtrack). U njihovom radu su se isprepleli uticaji pub rocka i punk rocka sedamdesetih sa mod i beat muzikom šezdesetih. Za početnu tačku mod revivala uzima se Great British Music Festival na londonskom Wembleyu 1978., gde je nastupio veliki broj mod bendova predvođen The Jamom. Ostali bendovi koji su bili deo mod revival scene bili su Secret Affairs, Purple Hearts, The Chords, The Merton Parkas, The Lambrettas, The Moment, The Scene, The Untouchables, itd. Pojava već pomenutog filma Quadrophenia 1979. u kom se u ulozi moda pojavljuje i Sting, pevač grupe The Police, uticala je da se mod revival neobično brzo proširi širom ostrva. Iste godine sa radom počinje i mod revival fanzin Maximum Speed koji je popularisao mod pokret i uticao na pojavu desetine sličnih fanzina.

Učesnici mod revivala su se dosta razlikovali od prvobitnih modsa i to pre svega zbog uticaja punk rock i skinhead subkulture kasnih sedamdesetih i ranih osamdesetih. Mod revivalisti su u ogromnoj većini poticali iz redova radničke klase i bili su vrlo ponosni na tu okolnost, a više se koristila i patriotska ikonografija u vidu engleskih zastava i zastava Kraljevskog ratnog vazduhoplovstva. Stil je bio pod vidnim uticajem punk i skinhead subkulture, pa su se nosile Dr Martens čizme i cipele, uske Levi's pantalone, jakne parke i pork – pie šeširići. Gledano iz današnje perspektive, mod revival je izuzetno uticao na pojavu Casual pokreta. Takođe, mod revival je ostavio traga na formiranje Northern Soul muzike u ranim osamdesetim, kao i na formiranje Scooterboy subkulture. Mod revival je uz Rude Boy, Skinhead i Punk subkulure bio deo i tzv. 2 Tone Ska scene koju su činili bendovi poput The Specials, Madness, Bad Manners, Selecter, The Beat, itd. Zanimljivo je da se pojavom punka koji je podstakao brojne subkulturne revivale obnovila i još jedna lepa engleska tradicija. Naime, 1977. su oživele Bank Hollyday borbe na plažama jugoistočne Engleske kada su se sukobili pankeri i Teddy Boysi u Margateu, kao i skinheadi sa Teddy Boysima, bajkerima i rokerima u Southendu i Margateu. U narednim godinama je na Bank Hollyday viđan pravi rat između skinheada i modova na jednoj strani, protiv tedsa i rokera na drugoj strani. Koalicija skinheda i modsa je nestala nakon nekoliko godina, a sredinom osamdesetih subkulturnom ratu se pridružila subkultura u nastajanju – Casuali.

Kao što smo mogli videti, Mod subkultura je uticala na pojavu mnogih drugih omladinskih pokreta prepoznatljivih po nasilnim akcijama. Mod pokret je presudno uticao i na formiranje osobenog engleskog navijačkog stila koji je bio najprepoznatljiviji po nezapamćenom huliganizmu. Ova subkultura se do dana današnjeg reflektuje na subkulturnoj i muzičkoj sceni širom sveta, pa smo tako njene uticaje mogli videti devedesetih u radu brit pop bendova Oasis i Blur, dok danas to prepoznajemo u muzici bendova The Ordinary Boys ili Kaiser Chiefs.

(nastaviće se)

U sledećem broju: PROUD WORKING CLASS YOUTH