HUK SA SEVERA - fanzin navijačke grupe - FIRMA 1989

fotografije, tekstove, predloge, kritike,...

šaljite nam na e-mail adresu: huksasevera@gmail.com





 

Huk sa severa br.4

Sadržaj (132 strane):

-          Firma 1989: 20 godina vernosti

-          Intervju: Nastanak Red Firm i Firme

-          U sećanju: Franja Hejsel

-          Istorija: 4.deo (1966-77.)

-          Legende kluba: Jozef Velker

-          FK Vojvodina u sezoni 2008/09. jesen

-          Press clipping: Retro

-          Navijački izveštaji sezona 2008/09. jesen

-          Lešinari Banjaluka

-          Tattoo

-          Graffiti

-          Poljska scena

-          Frontline

-          Subkultura: Skinhead

-          Retro galerija

 

____________________________________________________________________         


NASTANAK RED FIRM I FIRME


Mi, društvo iz kraja počeli smo da odlazimo redovno na Vošu 1984. godine. Imali smo 10-11 godina, išli smo na jug i odatle bodrili momke u crveno-belim dresovima. Prvih par sezona, nismo imali mnogo razloga za slavlje, jer je Vojvodina bila prilično loša, a sve je kulminiralo ispadanjem iz prve lige na kraju sezone 1985/86. Sa istog mesta propratili smo i celu drugu ligu, i bili svedoci gradskog derbija sa Novim Sadom. U to vreme, na stadionu je uvek bilo oko 5000 ljudi, što je neuporedivo više od današnje brojke, a derbi protiv Kanarinaca opravdao je svoj naziv u svakom smislu. Na tekmi koja je igrana na našem stadionu, Gojka su panduri spakovali u maricu, koja je bila parkirana u prolazu između tribine i kućice, i razvalili ga od batina, a sve zbog pet-šest upaljenih dimnjaka. Njega su dugo imali na piku, pošto se isticao kao vođa. Još tada, ograda južne tribine bila je ukrašena transparentima, ali su to uglavnom bile klasične dugačke crveno-bele zastave bez natpisa. Izdvajala se Šimina crvena sa ćiriličnim natpisom Vojvodina i belim poljima na oba kraja u kojima su bili grbovi kluba. Povratak u prvu ligu izboren je ekspresno, a mi smo svaku narednu utakmicu iščekivali sa nestrpljenjem. Bili smo previše mladi da bi nešto konkretno uradili, ali smo isto tako bili svesni činjenice da ako ništa ne napravimo mi, neće imati ko. Šima je po povratku iz vojske voleo da bude sa nama u ekipi na tribini, jer se znalo da je na nas uvek mogao da računa kada je navijanje bilo u pitanju. Često smo pričali kako bi bilo dobro da se svi premestimo na istok i probamo da ujedinimo sve navijače u jednu grupu. Jug je bio dobra tribina, ali predaleko od svih zbivanja. Bili smo kao u nekakvom budžaku. Nikada se nismo čuli na tv reportažama, a i kamere su, kao po nepisanom pravilu, zaobilazile da snime radost navijača posle gola Vojvodine. Šima je redovno furao onaj njegov dupli England šal, koji je u to vreme bio kao relikvija, kao i zastavu „britanku“, zbog koje je jednom prilikom najebao od pandura. Jebi ga, to je bilo vreme kada su se navijači svih timova takmičili ko će isfurati više stranih šalova. Što je ime kluba bilo nepoznatije to si bio veća faca. Bilo je sranje što nigde nisi mogao da kupiš šal Vojvodine, osim onih svilenkastih krpica na tezgama ispred stadiona. A onda je odjednom pandurima pukao film, pa su odlučili da više ne dozvoljavaju unošenje stranih obeležja na tribine, pošto se time navodno ruši bratstvo i jedinstvo. Mi smo se ložili na Engleze u svakom smislu. Slušali smo pank, pratili englesku ligu, kao i dešavanja na tribinama na ostrvu. Išli smo na jug Marakane kada je Engleska demolirala Jugoslaviju sa 4:1 u novembru 1987, i bukvalno sve vreme buljili desno, u prepuni kavez. Kakvo je oduševljenje nastalo kada je u „Sprintu“ izašao tekst o engleskim huliganskim ekipama, uz nekoliko, do tada, neviđenih fotki. Tada smo se prvi put upoznali sa Inter City Firm, Buschwhackers, Headhunters, Zulu Warriors, Red Devils, Service Crew... Bili smo još uvek klinci, sedmi-osmi razred osnovne škole, a kapirali smo ceo fazon jako brzo. Na ogradi južne tribine našeg stadiona bilo je sve više zastava. Pravio ih je ko je kako stigao, bez ikakve organizacije. Nas deset smo imali bukvalno svako svoju zastavu. Većina ih je bila na isti fazon, iscrtana markeirma ili autolakovima uz pomoć šablona od samolepljivih tapeta na belim čaršafima. Na jednoj crvenoj pisalo je Red Wizards, na drugoj koja je bila pola crvena pola bela - Voša Is The Best, na trećoj Tulips, pa Total Chaos. I Krčedinci su imali svoju, koja je bila na bukvalno svakoj utakmici. Ne tekmi protiv Dinama koju smo dobili sa 3-2, u decembru 1987, ograda juga je bila premala da na nju stanu sve zastave koje smo imali. Uoči te tekme bila je dobra šorka sa Purgerima u centru grada. Ušli smo u prolećnu sezonu sa sve većom željom da se prebacimo na istok, jer je tamo uveliko bila i grupa starih Slaninara (danas većinom članova Stare Garde). Na tekmi protiv Slobode iz Tuzle, koja je igrana 20. marta 1988. Šima je odlučio da sa grupom nas klinaca pređe na istok, vođen logikom, da će nam se i ostatak juga priključiti ako ne na toj, onda već na prvoj sledećoj utakmici. Došli smo do tribine i imali šta da vidimo. Panduri su nas na prilazu istoku pitali: „Gde će te tamo, jeste li ludi, sve je puno Tuzlaka!“ Ušli smo unutra i bili šokirani prizorom. Istok je bio pun navijača Slobode. Bilo ih je sigurno preko 500, možda i celih hiljadu. Navikli smo da cigani i grobari imaju veliku podršku u Novom Sadu, ali Tuzlaci da dođu u tolikom broju... delovalo je gotovo nestvarno! Sloboda je te sezone igrala dobro, i u tom momentu bila među prve tri ekipe na tabeli. Ipak, to nisu bili ultra navijači poput nas, već obični matorci, ljudi od po 30 i više godina, glavati Bosanci, fudbalski simpatizeri ili kako god. Niko nam od njih ni reč nije rekao, nije bilo čak ni prekih pogleda. Oni su došli da se provesele u Novom Sadu, neki su čak jeli na tribinama iz novinskih smotuljaka. Prilikom izlaska ekipe Vojvodine na teren, svi su poskakali na noge i onako neartikulisano počeli da skandiraju: „Evo naše žrtve!“

Mi smo sve više vapili za organizacijom i grupom koja će ujediniti sve Vošine navijače. Na red je došla i čuvena sezona, kada je naš tim osvojio drugu titulu. Sam start sezone bio je kao iz snova, pobeđeno je Sarajevo na Koševu na penale, a potom i splitski Hajduk sa 2-0. Prepuni jug znao je da proslavi pobedu, a ubrzo posle toga sa crvene zastave Red Wizards odšili smo slova, došili ispod belo platno i napravili prvu zastavu Novo Naselje. U novembru 1988. otišli smo na gostovanje u Suboticu. Većina nas je ofarbala face u vozu, pola crveno, pola belo, a tokom celog puta se polemisalo ko će upaliti jedinu baklju koju smo imali. Taj ko bi se prihvatio toga, pogotovo na gostovanju, unapred bi sebi prepisao dobre batine od murije. Tako je i bilo, visoki Denis ju je zapalio nakon pobedonosnog gola, a potom bio dobro ispendrečen. Krajem jesenjeg dela sezone konačno smo se preselili na centralni deo istočne tribine, sa koje je proslavljena pobeda u poslednjem kolu protiv Partizana i jesenja titula. Te zime, u prodavnici sportske opreme Sport, preko puta Bazara, pojavili su se vuneni crveno-beli šalovi sa malim natpisom Vojvodina na jednom kraju. Naravno da smo ih svi pokupovali. Sad kada smo svi bili na istoku bilo je pitanje trenutka kada ćemo svi stati iza jednog naziva. Šima je sa još par momaka predlagao da se nazovemo Vojvode. Ime se svima svidelo. Bilo je srpsko, a i slično imenu našeg kluba, ali smo ubrzo u Sprintu pročitali pismo nekih navijača koji su se tako potpisali pa se od tog naziva i odustalo. Kako nam je uz fudbal muzika igrala sve značajniju ulogu u životu, bend Cockney Rejects jedan je od najzaslužnijih što smo masovno zavoleli West Ham. Stalno nam se po glavi motalo ono njihovo ICF. Nas par, predložilo je Šimi da od njih i uzmemo naziv, ali da ne iskopiramo baš sve, već da umesto Inter City ubacimo Red. On je naravno to oberučke prihvatio i još dodao čekiće u sredinu. Prvu zastavu napravili smo od čaršafa i stolnjaka koje smo pomažnjavali u „Ribaru“ (crvene), „Lipi „(narandžaste) i „Dalmaciji“ (žute). Tim redom smo ih i poslagali na oba kraja, dok je u sredini bilo belo platno sa crvenim natpisom Red Firm. Zastavu je sašila Šimina mama Ratka, kao i većinu drugih koje su se tih godina kačile na ogradi. Ta žena je bila neverovatna. Mislim da nikada nisam upoznao strastveniju porodicu kada je u pitanju ljubav prema Vojvodini. Otac Nikola, non stop je išao na utakmice, a vikendom je često pravio turneje po novosadskim stadionima (sa Kabela, na Indeks, pa na Vošu, a sutradan na Slaviju...). Kad god bi ga pitali da prokomentariše novu Vošinu pobedu te sezone, samo bi skeptično vrteo glavom. Stalno je glumio nezadovoljstvo, a u stvari se suzdržavao da ne eksplodira od sreće. I Šimine sestre Maja i Bilja, nisu propuštale ni jednu utakmicu. Ipak, keva je bila priča za sebe. 24 časa dnevno žena je bila za mašinom i šila zastave, barjake, kačkete... Bili su to oni legendarni kačketi u engleskom fazonu, kada smo svi pomažnjavali od kuće rendgen snimke i od njih pravili šiltove. Sa Šiminu kevu vezano je i nekoliko anegdota... Na jednoj tekmi protiv Partizana, dvojica grobara uletela su u teren i dotrčala do istočne tribine, pokušali su da pocepaju onu drugu, narandžasto-ljubičastu Red Firm zastavu. Žena, kada je videla šta se dešava, skočila je i izvukla skakavac. Psovala ih je u stilu: „Majku vam vašu, pa ja sam tu zastavu celu noć šila!“ Na sreću, panduri su zaustavili i njih i nju. Drugom prilikom, takođe protiv Partizana, dok se vraćala kolima kući ka železničkoj stanici, izvila se kroz prozor i dograbila grobarski šal iz kola koja su stajala na semaforu u traci pored. Nereteko je koristila i to što je bila žena u godinama, koju niko nije pretresao na ulazu, pa je unosila na tribine petarde i pirotehniku. Još jedan od legendarnih trenutaka vezanih za Šiminu kevu je i onaj kada joj je u goste došao brat iz Bosne, a ona ga dočekala na vratima, ostavila samog u stanu i otrčala na Vošu...  Da se vratimo formiranju Red Firma... Na istoku je u tom momentu bilo dosta manjih ekipa: Novo Naselje, Tulips, Beer Drinkers, Barabe, Red Fuckers, Red Crew, Liman boys i mnoge druge, ali je formiranje Red Firm-a konačno bio pravi potez. U toj prvoj ekipi bilo je nas 10-15: Šima, Mare, Sale Mandov, Sima, Đoka, Siks...  Početkom aprila 1989, Vojvodina je igrala protiv Vardara, a mi smo jutro pre tekme, upali na neko gradilište u kvartu i pokrali široke vodovodne cevi. Isekli smo ih, izlepili platnom i izolir trakama i od njih napravili petnaestak bubnjeva. U međuvremenu, napravili smo i desetak šalova, kada smo na onim iz „Sporta“, uz pomoć šablona i autolaka ispisali Red Firm. Ubrzo su urađeni prvi kačketi i majice, bele sa crvenim natpisom grupe i siluetom skinheda pored kojeg je pisalo „Loud, Proud & Strong“. Iz utakmice u utakmicu broj članova Red Firma bivao je sve veći, da bi vrlo brzo taj naziv bio opšte prihvaćen od svih navijača Vojvodine. Uz Šimu, u prvoj ekipi bilo je 50-tak starijih momaka, uz bar još toliko nas klinaca. Uz gore pomenute tu su bili i: Žip, Kiseli, Vuja, Pićuka, Kec, Deja, Tuzlak, Goran, Đole baletan, Dec, neizbežni veterani Ferika i Fale, kasnije i Sale Mostarac i mnogi drugi. Utakmica koja je odigrana na našem stadionu, u sredu 19. aprila 1989. ostaće urezana u srcima svih Vojvodinaša kao jedna od najveličanstvenijih. Igrali smo protiv cigana, koji su bili ubeđeni da će nas dobiti i prići nam na samo dva boda razlike. U prvom poluvremenu, Piksi je dobio nezapamćene batine na terenu, a potom su naši bekovi, Buda Vujačić i Mijić, projektilima zapečatili sudbinu cigana. Istok je bio u delirijumu. Ne pamti se da je stadion bio tako pun još od utakmice sa Seltikom 20-tak godina ranije. U jednom momentu upalili smo veliki broj rozih dimova, pa je i murija uletela sa pendrecima na tribinu. Velika pobeda od 3-1, proslavljena je u centru grada u kafanama „Ribar“ u Dunavskoj ulici i na Trgu mladenaca u „Marini“. Potom su usledila dva poraza na gostovanjima protiv Želje i Rijeke, nakon kojih su se cigani ponovo primakli na samo tri boda pet kola pre kraja. Ipak, već u narednom meču stvari su legle na svoje mesto pošto je Vojvodina savladala Spartak sa 2-1, a Zvezda izgubila od Dinama sa 1-0. U momentu kada je spiker na stadionu objavio rezultat utakmice u Zagrebu, jedan deo nas počeo je da skandira „Dinamo, Dinamo!“ vodeći se isključivo navijačkom strašću. Nakon toga, grupa lokalnih grobara i cigana, osetila se uvređenim, što smo mi, navijači Vojvodine, skandirali protiv Zvezde. Malo nam je bila muka od svega toga i sagledavanja situacije na taj način. Bilo nam je jedino bitno da Zvezda (koja je većinu utakmica tog proleća dobila pod čudnim okolnostima) izgubi od bilo koga, i da Vojvodina konačno osvoji toliko željenu titulu. Ti paćenici su, umesto da bodre svoje timove, na poslednje dve utakmice koje su igrane na našem stadionu, protiv Čelika i Slobode, išli na sever i navijali protiv Vojvodine. Ipak, Voša je zahvaljujući fenomenalnim partijama kod kuće (15 pobeda, 1 remi i 1 poraz) u pretposlednjem kolu, protiv Slobode slavila sa 4-2 i obezbedila titulu. Trenutak za istoriju. Sudija svira kraj – mi svi ulećemo u teren i počinje neviđeno slavlje. U svoj toj gužvi podeljeno je i par šamara nekolicini najbučnijih sa severa. Bila je to naša velika pobeda. U sezoni kada smo osnovali Red Firm, Vojvodina je osvojila titulu!

Taj prvi Red Firm transparent, bio je kratkog veka, pošto je na glup način izgubljen u Beogradu nakon utakmice poslednjeg kola protiv Partizana. Bili smo smešteni na severu stadiona JNA, kada je tokom utakmice upala grupa cigana. Dule Francuz, pevač Anateme, sam je uleteo među njih i bukvalno ih razjurio. Ubrzo se tu stvorila i murija i sve se smirilo. Kada se tekma završila krenuli smo ka Prokopu. Jedan od mlađih momaka, baš onaj kod kojeg je stajala zastava, izdvojio se iz grupe i zastao da piša. Spustio je ranac pored sebe, kada su mu s leđa pritrčala dvojica cigana i maznuli mu ga. On je sam krenuo za njima, ali su oni imali uigranu varijantu, pa su ranac prebacili trećem liku koji se nalazio sa druge strane ograde neke škole. Naša kolona je već dobro odmakla, a svega par najsporijih ukapiriali su da se nešto dešavalo tad već daleko iza njihovih leđa. Kada su videli o čemu je reč, pojurili su nazad. Momak koji je ostao bez zastave, uspeo je da skine jednog cigana sa ograde, dok su ostali pobegli sa plenom i ostavili svog drugara. Taj nesretnik dobio je takve batine, da ga je bukvalno deset ljudi izgazilo i ostavilo bez svesti da leži u krvi. Većina grupe, tek u vozu je saznala da se nešto uopšte i desilo, ali to su još uvek bila vremena kada se o takvim stvarima nije vodilo puno računa. U vozu je potom bila blesava atmosfera, niko nije puno mario zbog izgubljene zastave, svi smo još uvek bili opijeni slaviljem zbog pet dana ranije osvojene titule. U jednom momentu, neko je u svom tom pijanstvu i ludilu, zapalio dimnjak, uleteli su panduri, pa je došlo i do makljaže u jednom delu voza, kada je jedan Firmaš aktivirao protivpožarni apart. Leo s Naselja je tom prilikom, bežeći od murije kroz vagon, otvorio vrata i dok je voz još uvek bio u pokretu, nerazmišlajući iskočio i jedva preživeo. U novu sezonu, ušli smo sa novim drugačkim Red Firm transparentom, narandžasta podloga – ljubičasta slova (nemam pojma kome je na pamet pala ideja da izabere te boje, ali su u to vreme ograde tribina na svim stadionima bile šarene), a napravljeni su i prvi veliki barjaci. Potom je na red došla ona, verovatno najlepša, Red Firm Novi Sad, čije štampanje je pomogao veliki Vojvodinaš Bare, vlasnik komisiona Renesansa. Ubrzo se Jugoslavija raspala, a naša navijačka grupa, poput većine drugih, time mnogo izgubila. Usledio je težak period preživljavanja u svakom smislu... 

Na samom početku osnivanja Red Firm ipak je ostala inicijativa da se grupa naziva na našem jeziku, pa je tako i krenula priča o Firmi kao prevodu sa engleskog na srpski jezik naravno bez onog „Crvena“. Dakle, Red firm i Firma su bili ista stvar, koja će, na neki način zbog različitog gledišta starih pripadnika i novih nadolazećih generacija u jednom razdoblju tumačiti kao 2 odvojene grupe, što su naravno one i svojim postupcima kasnije i dokazale kroz odvojeno delovanje sa različitih tribina. U burnoj istoriji naše grupe ipak je sve leglo na svoje, tu gde treba i da bude, Firma i Red Firm opet čine jednu celinu.

 

Tekst: ekipa 1:0 Kenta





____________________________________________________________________


KUP UEFA: OLIMPIK (BAKU)-VOJVODINA

 

1. jul, žreb za prvo kolo kvalifikacija za kup UEFA. U poslednjem trenutku prebačeni smo u srednjeistočnu „evropsku“ zonu, koju bi bilo adekvatnije nazvati dalekoistočnom evropskom ili barem bliskoistočnom azijskom zonom, jer o starom kontinentu nema ni govora. No, po kriterijumima evropske fudbalske (dez)organizacije, Srbija se nalazi u komšiluku Kazahstana i Jerevana. Sada je već bilo evidentno da će nam žreb doneti put u neku egzotičnu zemlju. Tako je i bilo. Azerbejdžan. Jebote. Nismo mogli da verujemo da ćemo ići u Baku. Sledeći korak – upoznavanje sa destinacijom. Atlas u ruke, vataj enciklopediju, razmenjuj informacije sa garezima... Polako se uobličava slika o ovoj bivšoj sovjetskoj republici koja će se upotpuniti tek tokom samog boravljenja u Azerbejdžanu, jer i pored svega pročitanog niko zaista nije znao šta da očekuje.

Letnji dani su brzo prošli i za tren oka smo bili na početku putešestvija. Nas pedesetak Firmaša potpomognuti „lešinarskom“ sekcijom našli smo se tog 29. jula ispred stadiona „Karađorđe“. Sunce je pošteno upržilo već u 10 ujutru, pa je odmah palo rashlađivanje proverenom navijačkom metodom – hladnim pivom. Klub nas je dočekao veoma lepim gestom. Ispred velikog (nadam se ne i jedinog) Juga podeljeni su dresevi iz prethodne sezone. Čili, orni, sada i obučeni, bili smo spremni za put. Atmosfera u busu? Prototip za sva naredna gostovanja. Naravno, za to je delimično zaslužna policija, koja je svojim neprisustvom uveličala događaj. Na aeredrom se stiglo malo ranije, taman da se strpa u grlo još malo piva. Mnogi su se ražalostili kad su čuli da se u avionu neće služiti alkohol, tako da ih je primitivni instinkt odveo do free shop-a. Sledeća scena? Peva ceo avion, pilot pokušava da smiri najgore putnike u svojoj karijeri, a stjuardesa u Vošinom dresu preskače nečiju peglu u repnom delu. Apsolutni debakl...

Slećemo noću na aerodrom koji nosi ime Hejdara Alijeva. Naime, ti Alijevi su neka vrsta dinastije, jer je Hejdar bio vladar sovjetskog Azerbejdžana, posle čijeg raspada postaje predsednik republike (počeo kao šef KGB-a ove države – ozbiljna priča), a današnji predsednik je njegov sin. Prvi utisak je sigurno veličina grada koji se proteže duž celog bakuanskog zaliva, a dokle god dopire pogled mogu se videti i dimnjaci naftne industrije. Ujutru ispadamo iz hotela „Absheron“ i odlazimo u šetnju po 40°C, dok se deo ekipe odlučuje za hedonisanje u aklimatizovanom hotelu. Možda to i nije bio loš potez, jer se gore navedena temperatura odnosila na njihove Rimske Šančeve, što znači da je na betonu bilo i za 50% toplije. Ipak, željni brljavljenja van granica domovine krećemo u šetnjicu.

Prvo malo o gradu... Grad potiče iz VI veka, a najpoznatije njegovo obeležje – kula Kiz Kalasi iz XII veka, zaštićena od strane UNESCO-a. Tek kada se popneš na nju shvatiš koliko ustvari duva vetar. Dole je još opušteno, jer mu put zakrče zgrade, ali gore... Inače, ime Baku nastalo je od 2 reči: Bad (što znači vetar) i Kube (što opet znači vetar), tako da sad verovatno imaš utisak koliko piči. Grad je generalno dosta gadan, jer preovladava sovjetska masovna gradnja, što nekom ko se sličnih stvari nije nagledao može biti simpatično. No, za nas iz Srbije to nije ništa vredno pomena, jer smo svi videli Beograd, koji uzgred neverovatno podseća na Baku. Ono što sigurno treba istaći je nekoliko gradskih „oaza“, prelepih objekata okruženih zelenilom. Među njima su parlament, kula Kiz Kalasi, Širvanšahova palata iz XV veka i šetalište koje se proteže duž celog zaliva. Oko 2 miliona ljudi živi ovde, ali ni u jednom trenutku nismo osetili gužvu na ulici. Verovatno jer nisu budale ko mi, da u podne upijaju zračenje betončine rashlađujući se ruskim pivom. Kad smo kod piva, da napomenem da na azerbejdžansko nismo naleteli, verovatno jer ne postoji, a jedini razlog što smo našli ikakvo je to što je lokalna radnja bila spremna za strance jer se nalazi u neposrednoj blizini parlamenta. Osim toga u gradu ne možeš doći do poštenog pića, jer kafana, kafića ili diskonata pića nema. Postoje jedino noćni barovi sa ružnim ruskim kurvama, koji ti sve proizvoljno naplaćuju (u prevodu: ojade te). U Azerbejdžanu nema srpske ambasade, pa nikako ne bi bilo pametno praviti sranja po gradu, a i nije bilo nikakih povoda za takve stvari. Lokalci su mirni i svi do jednog su obučeni isto. Do jaja nagelirana kosa, obavezno minđuša, crna šabanska košulja do pola raskopčana, crne pantalone, lakovane cipele i naravno bele čarape. Pederikos stil Antonia Banderasa prilagođen za daleki istok. Žene se ređe viđaju na ulici. Imaju one malo starije koje su obučene po muslimanskom PS-u sa sve feredžama i onim plaštovima, a ove pretežno mlađe se oblače... hm... One bi rekle prozapadnjački, mi bi pre rekli k’o Turkinje. Zajednički im je samo neukus kada se radi o izboru boja. Izgledaju ko paunovi, šarenije od kineske radnje.

Da se vratim na navijački aspekt ekskurzije. Utakmica se igrala sledećeg dana. Do stadiona „Tofik Bakhramov“ došli smo busom, istim onim koji nas je vozio od aerodroma do hotela. Klasičan sovjetski višenamenski stadion, prvenstveno upotrebljivan za sletove, nešto kao partizanski JNA. Prijatno iznenađenje je bila improvizovana kafana, koja je ličila na onu sa barske železničke stanice. Još toče i pivo. Šta ti više treba? Da je ova birtija u bilo kojoj nemuslimanskoj zemlji sveta bilo bi umeće proći do šanka i naručiti piće, ali ovo je Azerbejdžan, i pored nas su bila samo dva pomahnitala Turčina, navijači Olimpika koji su pokušali da nam, imitirajući domaće, ali i divlje životinje savane, daju do znanja da će Vojvodina izgubiti. Oni su uz neko dete što je pokušalo da nas gađa zgužvanim papirom bili najžešći huligani. Ovde toga nema. Država nije ni policijska nego vojna, pa ti vidi sad da l’ ćeš da se zajebavaš. Uglavnom, smeštaju nas u jugoistočni deo stadiona, čija atletska staza biva okružena vojnicima. Jedan do drugog su se poređali skroz u krug. S njima nije bilo problema, osim kada je upaljena baklja nakon što je Đurić postigao gol koji nas je odveo u sledeće kolo UEFA kupa. Dobro smo izvukli žive glave, jer su vojnici mislili da pokušavamo da izvedemo teroristički napad (!). Navijanje sjajno, odlična zajebancija 90+ minuta. Iznet je i barjak, a pevao se standardan Firmin repertoar dopunjen novim hitom „momci iz Abšerona“, nastalim prethodne noći. Pesma nije prestajala sve dok nismo stigli na aerodrom, gde nas je sahvatao umor. Ipak, jedna ekipa kojoj nije bilo dosta brljavljenja okupira aerodromski kafić i pravi doslovno rečeno haos. Nove runde su neprestano pristizale, a donosio ih je konobar po imenu Aladin, koji je ubrzo zbog svog imena (ali i ekspeditivnosti) postao omiljen među nama. Čak je dobio i svoju pesmu koja se na momente orila terminalom. Ne može čovek ni da zamisli kako smo mi njemu izgledali i šta mu je bilo u glavi. Radiš dosadan posao na aerodromu u restoranu u koji dnevno sedne prosečno šest i po ljudi, i onda dodje 50 budala iz neke Srbije i peva ti pesmu na njihovom jeziku...

Sve u svemu, bilo je ovo jedno od najboljih gostovanja za sve nas, sve osim Š*****a koji je izgubio pasoš i ostao još nedelju dana sam bez igde ikoga, 3000 km daleko od kuće. Pustila bi njega policija, ali vojska ne da. Tj. dali bi oni, ali nisu pitali komandanta, a noć je, komandant spava, a niko ne sme da ga probudi... Pa sad ti vidi...


____________________________________________________________________


____________________________________________________________________


 

KUP UEFA : HAPOEL (TEL AVIV) - VOJVODINA


   Drugo kolo kvalifikacija za Kup UEFA ponovo nas je spojilo sa ekipom koja ne pripada evropskom kontinentu, ali ipak učestvuje u ovom takmičenju. Iako smo priželjkivali ili fudbalski lakše ili kilometarski bliže protivnike odluka žreba je pala na izraelski Hapoel iz Tel Aviva. Svakako jedno od najudaljenijih gostovanja. Naravno, čim smo saznali krenulo je mozganje kako da uspemo da se dokopamo Izraela za koji nam opet ostaje samo avion kao jedino realno prevozno sredstvo. Lova je ovog puta bila presudni faktor, jer nakon pokušaja raznih kombinacija ipak se svelo na jednu jedinu varijantu i to let avionom na 5 dana boravka u Tel Avivu, jer avioni JAT-a lete samo sredom i nedeljom u ovu zemlju. Uspeli smo sve da organizujemo na vreme i sa dvadeset ljudi krenemo na ovo veoma udaljeno gostovanje. Jednostavno nismo imali pojma šta nas tamo čeka, jer ipak je to totalno vojna država gde i žene idu u vojsku i gde se ratuje svakih par godina.

   Pred polazak na Surčin ekipa koja ne putuje nam je uz pivo i rakiju poželela srećan put i ovo ludačko gostovanje je moglo da počne. U busu atmosfera do usijanja, ne skida nam se osmeh sa usana, svi napaljeni, jedva čekamo da uđemo u avion. Pri ulasku u avion sve je bilo u najboljem redu, ali ipak posle neshvatljive bahatosti i drskog ponašanja dvojice državljana Izraela nastaje prebijanje istih. Vriska i dreka u avionu od ostalih putnika samo je dodalo ulje na vatru i sve to je dovelo u pitanje sam nastavak puta. Policija je ušla u avion, izvela nas i nakon sat vremena rasprave i ujedno kašnjenja leta nekako uspevamo da ih ubedimo da nas puste nazad, ali smo cenu platili tako što su na aerodromu ipak zadržana dva naša druga. Vidno nervozni zbog ove neplanske frke nastavljamo put avionom gde nas svi putnici od 7 do 107 godina preziru. Ipak, relaksaciju moždanih vijuga prilikom leta učinio je magazin JAT-a u kojem smo naišli na tekst o Matici Srpskoj, a videćete iz početnog citata zašto smo se prijatno iznenadili i ovde to spomenuli.

New review JAT Airways, avgust 2008.

Matica Srpska, tekst: Teodora Z. Janković

„U Novom Sadu postoji teorija po kojoj ovaj evropski grad počiva na 4 temeljna stuba civilizacijskog razvoja: najstarijim školama u Srba - „Zmaj Jovinoj“ i „Karlovačkoj“ gimnaziji (koju Novosađani svojataju bez pardona), najstarijem nacionalnom teatru – „Srpsko Narodno Pozorište“, najstarijem fudbalskom klubu „Vojvodina“, te najstarijoj instituciji kulture u nas, ali i jednoj od najstarijih u Evropi – Matici Srpskoj.“...

Sve pohvale Teodora, jer ovo je jedna veoma ozbiljna lokalpatriotska priča zasnovana na čistim činjenicama.

   Nakon sletanja i izlaska iz aviona u kasne sate doživljavamo veliku promenu klime i vlažnosti vazduha, jednostavno te znoj oblije, a prva pomisao je bila: „Kako će naši igrači uopšte moći da igraju po ovoj klimi?“. Nemamo nikakvu pratnju iako smo očekivali Mosad da nas startuje, ulazimo u bus i pravac u hotel koji se nalazi u centru Tel Aviva. Prolazeći busom noću kroz grad shvatamo da tu i nema baš nekog noćnog života i da je grad ustvari klasično mesto na obali mora uz desetak ogromnih poslovnih, obaveštajnih i nekih drugih zgrada. Pri ulasku u hotel momak na recepciji ubrzo shvata da će mu u hotelu boraviti navijači, a ne fudbaleri Vojvodine kako je bilo najavljeno, tako da se malo uspaničio. Nakon raspakivanja krećemo da upoznamo grad nešto posle ponoći i posle duže šetnje shvatamo da ne treba tražiti klubove jer je radni dan, već zauzimamo mesto kod gradske plaže i tu cugamo do ranih jutarnjih sati. Za svaku pohvalu je što im mini marketi rade non-stop i što ih ima na svakom ćošku pa se pivo, brizeri i ostala alkoholna pića ispijala do iznemoglosti.

    Četvrtak (dan kad se igrala tekma), budimo se rano i za pravo čudo svi su bili zdravi i mnogo napaljeni, naravno željni prolaska u prvo kolo Kupa UEFA. Može se reći da polako postajemo navučeni na evropska gostovanja, a pogotovo na ova ne-evropska. Cela ekipa spas od vreline traži u moru, koje je odlično poslužilo da se odmorimo pred tekmu. Popodnevne ripreme pred tekmu počinju kupovinom spreja i uzimanjem čaršava za parolu podrške našima koji su morali da prekinu put avionom i da se vrate kući, usput kreće i osvežavanje pivom i lagani polazak u predgrađe Tel Aviva – Jafo, gde se nalazi stadion. Autobus nas ostavlja ispred tribine sa domaćim navijačima 2 sata pre utakmice i tu dolazimo do prvog susreta sa njihovim navijačima. Naime, situacija je bila veoma komična iz našeg ugla, jer su njihovi navijači stojali sa par policajaca sa svim transparentima, barjacima, bubnjevima... i čekali da to unesu na tribinu. Ugledali su nas kako idemo prema njima i verovatno se pitali u sebi: „Odakle sad pa ovi?“, situacija za nepoverovati, ljudi su se skamenili, dok je policija kulirala neznajući o čemu se radi. Radi fazona dok smo prolazili kroz njih bukvalno im gazimo preko zastava, jer su stajale na trotoaru i zbog zaista indijanskog izgleda njihovih navijača nije nam palo na pamet da ih terorišemo i im rasturimo sve to. Ostavljamo ih zabezeknutih lica, blagi osvrt glavom za njima dok smo prolazili uz šmekersko namigivanje i osmeh. Tog trenutka im ništa nije bilo jasno, a ustvari ...sve im je bilo jasno. Usput tražeći kafanu navijamo ulicama i nalećemo na našeg najvećeg brata DD, tada postaje sve mnogo zanimljivije. U potrazi za pivom odlazimo malo dalje od stadiona i usput nalećemo na drugu grupu malo ozbiljnijih njihovih navijača, ali jednostavno teško nam je da se uklopimo u ceo taj svet tamo i da razgraničimo ko je ko, jer sve to izgleda kao teška indijaština što se navijačke kulture tiče, a može se reći i urbanog života uopšte. Prilazimo njihovoj grupi i jedan počinje da se neartikulisano dere „Partizan, Partizan...“ (???!!!), naravno bio je to isuviše dovoljan povod za pesničenje i razbijanje svih bednika koji su se tu zadesili, dok su neki njihovi sa druge strane zaštitne ograde (ulica je bila raskopana zbog radova i bilo je puno nekih ograda) iz daljine nas gađali flašama i kamenjem, ali ubrzo i oni beže van vidika, a u našim rukama ostaje po koji njihov šal, neke kape, a čak su im neki naši i majice skidali. Zbog murije krećemo da nađemo neku kafanu po ulicama i da iskuliramo, ali nakon duže potrage uspevamo (u tom zastarelom kvartu sa prestarim kućama na dva sprata) tek jedan market da nađemo i tu da se snabdemo većim količinama piva za usput. Uličice kroz koje smo prolazili su bile blagi užas, na kablovima za struju visile su mnoge nabačene obmotane patike (to im je neki fazon), a sa terasa su nas posmatrali lokalni ludaci i sirotinja. Nekako smo provalili put do stadiona i tamo nas je sačekala policija, koji su nam nešto kenjali, ali smo se pravili ludi dok smo završavali zalihe piva. Ulazimo na stadion koji bi uz malo sređivanja bio pravi navijački, bez atletske staze itd. Zauzimamo poseban sektor na zapadnoj tribini skroz do juga koji je uz sever bio prazan bez publike. Kačimo zastave, pozdravljamo se sa igračima koji se zagrevaju i već u startu kreće svađa i guranje sa policijom koja je bila jako konzervativna i stalno su nas nešto smarali, a tako je bilo sve do kraja tekme. Na istočnoj tribini preko puta nas, pravi se kop sa oko 500 domaćih navijača, koji tokom tekme prave dosta buke, melodije pesama su u evropskom stilu, dižu neke zastave na dve motke i barjake (kao Vošine), a inače se nazivaju Ultras Hapoel, mada mi nismo videli ni jednog ko je ličio na ultrasa. Nas iako je bilo samo 20 trudili smo se da pevamo bez prestanka i da se koliko-toliko čujemo po neverovatnoj sparini. Zbog očajne igre naših fudbalera i nakon primljenog trećeg gola, polako opada navijanje i svi razočarani shvatamo da je za nas takmičenje završeno. Dok čekamo bus da nas pokupi kod stadiona, prepucavamo se sa povećom grupom domaćih, čiji repertoar provokativnog skandiranja je bio „Al-ba-ni-ja“, „Ko-so-vo“, „Par-ti-zan“, naravno i pored bednog broja policije nisu smeli da nas napadnu i više ih nismo videli te večeri, uostalom kao i svih ostalih dana u Tel Avivu. Skenjani posle tekme odlazimo do brata Rusa koji ima najbolji i najjeftiniji market i odlazimo sa cugom do trga sa fontanom da ublažimo tugu i brlja traje sve do ranih jutarnjih časova... Taj trg sa fontanom je centralno mesto u gradu, nadvožnjak iznad raskrsnice puteva gde se ljudi šetaju ili otpadaju, a odmah je ispred našeg hotela, pa se tu najviše i cirkalo i do svitanja brljavilo. Svi imaju fenomenalne uspomene sa tog socijalnog mesta. Sutradan budimo se mamurni i izcrpljeni, kiselih faca zbog ispadanja iz takmičenja i ekipa se rasipa svuda po gradu da negde otpadne i ubije dan. Plaža je najviše izvukla negativne energije iz nas i uveče je opet palo dobro cuganje i druženje iako se moralo malo paziti, jer se rano ujutru išlo u sveti grad Jerusalim.

   Polazak za Jerusalim je bio najavljen u 8 ujutru što je nekima baš teško palo jer su uspeli tek na koji sat da se odmore od ludog izlaska. Vodič za ovu jednodnevnu ekskurziju bio je stari Novosađanin Dule i bio je pravi čovek za ovu turneju od koga se moglo dosta naučiti, a pošto je veoma pozitivan lik držao nam je pažnju da ne zaspimo u vožnji. Čim smo stigli ozbiljnost ekipe je bila fascinantna, svi su shvatili da smo na mestu odakle sva naša verovanja potiču. Nikad se tako nismo osećali, tako ispunjeni Hrišćanstvom i Pravoslavljem i sve to proizvodi jake emocije koje ćemo nositi dok smo živi. Obilazak je trajao dosta dugo jer smo tražili da obiđemo sva sveta mesta. Najviše smo se zadržali u hramu Isusovog stradanja, pomolili se na Hristovom grobu i poklonili se kod ploče Miropomazanja sa zastavom Firme preko nje. Zaista je to bio najsvetiji dan u našim životima gde smo zauvek svijim imenima dodali i ime „Hadži“. Hodočašće se završava posetom Zidu plača i obilaskom kuće gde je nekad Sveti Sava uložio veliko bogatstvo od priloga kako bi i Srbi imali svoje mesto u ovom svetom gradu. Nažalost grad je doživeo neverovatne promene i uvek je bio mesto interesa i sukoba kroz svoju dugu istoriju. Ekskurziju nastavljamo posetom plaže na Mrtvom moru koja je u bliskoj istoriji pripadala Jordanu, dakle postoji i većih ludaka od Balkanaca u to smo se uverili dok smo prolazili kroz pustinje, naselja okružena bodljikavom žicom i visokim betonski zidovima. Saznali smo i kako se raspoznaju naselja kroz koja smo prolazili tako što zgrade sa ravnim krovom sa crnim  bojlerom na vrhu pripadaju Arapima, dok su zgrade sa crvenim crepom u vlasništvu Jevreja. Spuštamo se ka Mrtvom moru koje se nalazi minus 420 metara ispod svake površine mora, takozvana depresija. To i nije more ali zbog veličine ga zovu tako, to je ustvari voda sa 33% rastvora minerala i soli. Ono šta uradiš je da uđeš u tu vodu gde ne možeš da potoneš jer je kao neko ulje i da se posle namažeš blatom koje je veoma lekovito. Naravno jedino smo se mi glupirali od svih prisutnih u toj velikoj odvratnoj bari. Pri povratku u Tel Aviv posećujemo i crkvu Svetog Đorđa u kojoj je on i sahranjen. Veče dočekujemo ispred hotela kod fontane u mirnoj atmosferi puna srca na sve šta smo videli i naučili toga dana. U nedelju uveče krećemo za Srbiju.

    Ovo gostovanje je ostavilo ogroman utisak na sve nas i donelo nam veliko iskustvo.

„Mi smo Firma svuda prisutna...“.


____________________________________________________________________




____________________________________________________________________


PROUD WORKING CLASS YOUTH

DAWNING OF A NEW ERA

 

          Pojava Mods-a na subkulturnoj sceni Velike Britanije šezdesetih godina 20. veka nepovratno je odredila dalju evoluciju omladinskih potkultura na fudbalskim stadionima. Iz Mod pokreta su se razvile dve dominantne struje na stadionima sedamdesetih i osamdesetih – Skinhead-i i Casual-i. No, da bi se došlo do ove dve subkulture bilo je neophodno dodati malo „inostranih sastojaka“ u čitavu priču. Zbog toga ćemo priču o Skinhead subkulturi početi osvrtom na Rude Boy pokret.

          Šezdesetih godina 20. veka u siromašnim predgrađima Kingstona, glavnog grada Jamajke, rađala se autentična karipska podkultura mladih pod imenom Rude Boy. Terminom Rude Boy na Jamajci se originalno označavao maloletni delikvent ili sitni kriminalac. Pripadnici ove subkulture nisu se ponašanjem previše udaljavali od ovako određenog termina. Muzika jamajčanskih predgrađa bila je ska, rocksteady i reggae, a Rude Boys-i su plesali uz ove karipske ritmove i melodije obučeni po poslednjoj modi. Veliki uticaj na odevni stil ovih mladih buntovnika iz predgrađa imali su američki gangsterski filmovi i jazz i soul muzičari, pa su Rude Boys-i postali prepoznatljivi po svojim odelima i kravatama, skraćenim uskim pantalonama, pork-pie šeširima i neizostavnim naočarima za sunce. Kao što smo već pomenuli, Rude Boys-i su imali duboke veze sa sitnim kriminalom, a njihovom imidžu opasnih momaka doprinosila je i okolnost da su u šezdesetim obavljali poslove obezbeđenja u noćnim klubovima (tzv. „dancehalls“). Nasilje je jednostavno bilo neizostavni deo Rude Boy načina života.

          Upravo šezdesetih godina započeo je talas masovnih migracija stanovništva karipskih ostrva (West Indies) u Veliku Britaniju. Sa masom svojih osobenosti, navika i običaja, ovi crni emigranti su doneli sa sobom i Rude Boy subkulturu na britanska ostrva. U interakciji sa zatečenim britanskim subkulturnim pokretima počelo je rađanje nove ere.

          Sredina šezdesetih donela je podelu unutar originalnog Mod pokreta. Pojavom Hipika i njihovog boemskog ponašanja među Mods-ima se izdvojila struja koja je više naginjala pomodarstvu i kvazi intelektualnom bitničkom promišljanju stvarnosti. Ova grupa je ubrzo dobila nadimak Peacock Mods ili Smooth Mods. S druge strane, izdvajao se proleterski deo Modova puno skloniji nasilju, poreklom iz radničke klase koji je ubrzo nazvan Hard Mods ili Gang Mods. Pojavno se ova razlika izražavala u puno kraćoj kosi Hard Modsa koji su zbog toga ubrzo prozvani i Lemonheads (limunoglavi) ili Peanuts (kikiriki). Mešanjem Hard Mod i Rude Boy subkultura, 1968. nastali su prvi Skinhead-i.

          Hard Mods-i su zadržali neke osnove stila originalnog Mod pokreta kao što su Fred Perry, Ben Sherman, Sta Prest, parke... Kao što je već pomenuto, Hard Mods-i su se odlikovali vrlo kratkom kosom i to isključivo zbog praktičnih razloga – velika većina njih je obavljala manualne fabričke poslove, a i kraća kosa je svakako predstavljala prednost u tuči. Postoji i teorija po kojoj je kratka kosa Hard Mods-a bila reakcija na dugu kosu buržoaske hipi kulture. Dolaskom Rude Boys-a Hard Mods-i su usvojili pre svega jamajčansku reggae, ska i rocksteady muziku, a potom i pork-pie šeširiće, gangsterska odela i uske skraćene farmerke. Dodajući ovom miksu nešto svoje – teške radničke cipele i čizme (Dr Martens i Grinders) – Hard Mods i Rude Boy stil izrodili su novu nasilnu subkulturu. Popularizaciji Skinhead pokreta doprinela je velika popularnost benda Slade koji je krajem šezdesetih potpuno usvojio skinhead ikonografiju (mada, po mišljenju mnogih, samo kao marketinšku strategiju), kao i velika popularnost nasilnih i seksualno eksplicitnih novela pisca Richarda Allena pod naslovima kao što su „Skinhead“ ili „Skinhead Escapes“.  Zanimljivo je da je kraj šezdesetih doneo još jedan talas emigracije, ali ovog puta Britanaca u Južnu Australiju i to prvenstveno u grad Pert, koji je uticao na formiranje još jedne subkulture. Naime, mladi Britanci su na australijsko tle doneli Skinhead subkulturu koja se vremenom transformisala u osobenu australijsku subkulturu koja se zvala Sharpies.

          Početak sedamdesetih obeležila je pojava Suedeheads-a, još jedne manje subkulture vrlo slične skinhead-ima. Suedeheads-i nisu bili isključivo pripadnici radničke klase, mnogi od njih su pripadali sloju „belih okovratnika“, pa se to uveliko odražavalo i na njihov stil koji je odražavala malo duža kosa, „krombi“ i „McLoud“ kaputi, odela, džemperi, Sta-prest pantalone umesto džinsa i cipele puno lakše od regularnog Dr Martens-a. Još jedan modni detalj kod Suedeheads-a bilo je nošenje crvenih ili plavih čarapa, dok su Skinhead-i obično nosili crne ili bele. Karakteristika Suedeheads-a bila je da su uvek bili okruženi brojnim devojkama za razliku od Skinhead-a kojima je prevashodni cilj bio odlazak na fudbalske mečeve koji su bili savršena mesta za pronalaženje nevolja. Muzika Suedeheads-a bila je istovetna kao i muzika Skinhead-a, dakle reggae, soul, ska, kao i glam rock grupe poput Slade, The Sweet i Moot The Hoople. Suedehead stil opisan je i u filmu Bronco Bullfrog, ali i u noveli Richarda Allena „Suedehead“. Kao što je već pominjano, pojava punka je inicirala obnovu brojnih subkultura aktivnih u šezdesetim i sedamdesetim, pa je tako 1977. oživljena i Suedehead subkultura prateći obnovu Skinhead pokreta. Suedehead je imao malo poklonika u tom revivalu, a svakako najpoznatiji među njima je bio osnivač i basista legendarnog Oi! benda The Four Skins, Hoxton Tom McCourt.

          Skinhead-i su se od samih početaka razlikovali od svih do tada poznatih subkultura. Činjenica da su poticali iz radničke klase uticala je na to da se među Skinsima gajila veoma velika klasna svest i ponos na pripadnost radničkoj klasi. Baš zbog te okolnosti Skinsi su se odmah usko vezali uz fudbal, odnosno uz navijačke mase koje su tih šezdesetih i sedamdesetih u velikoj većini slučajeva činili ljudi iz siromašnijih društvenih slojeva. Ubrzo su Skinhead-i postali vrlo prepoznatljivi i upadljivi na engleskim fudbalskim stadionima na kojima je u to doba bio vrlo popularan i još jedan stil veoma sličan Skinhead-ima – Bootboy stil. Bootboys-i (Čizmaši) bili su mladići gotovo istovetnog mentaliteta kao i Skinsi, samo što su se donekle pojavno razlikovali od Skinsa. Kao što i samo ime govori, Bootboys-i su takođe nosili Dr Martens ili Grinders čizme, ali nosili su šire (uglavnom Sta-prest) pantalone, košulje i džempere, kao i krombi kapute i imali su duže kose, tj. frizure „fudbalerke“. U suštini, Bootboys-i su predstavljali navijačku modu šezdesetih i sedamdesetih. Krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih stadionska kultura iznedrila je još jedan stil vrlo sličan Bootboys-ima – Herberts-e. Herberti su zapravo predstavljali autentičan huliganski stil i modno su predstavljali miks Punk, Skinhead i Bootboy subkultura. Bendovi koji su bili najbliži Herbertima bili su Cockney Rejects i The Ejected. Pojava punk muzike i revolucionarna energija koje su nosile poruke punk pesama u mnogome je uticala i na Skinse. Upravo Cockney Rejectsi pripadali su prvoj generaciji punk bendova. Na njihovom albumu prvencu „Volume 1“ (1979.) treća numera nosila je naziv „Oi, Oi, Oi“. Nedugo zatim njihov menadžer Garry Bushell (alijas Gal Gonad) celom jednom muzičkom pravcu unutar punka dao je ime Oi!. Praktično, Oi! je uzvik dozivanja u istočno-londonskom Cockney slengu. Time je Bushell želeo definisati novu proletersku, narodnu, struju unutar sve više komercijalizovanog punka. Oi muzika se odlikovala srednjim tempom i karakterističnim deonicama ritma „dvojke“ na bubnjevima uz nezaobilazne horske refrene u stilu navijačkih pesama. Tematika Oi tekstova bila je odražaj stavova mladih radničke klase – bunt prema postojećem društvenom stanju, socijalna obespravljenost nižih društvenih slojeva, policijska represija, fudbal i nasilje na fudbalskim stadionima, ali i svakodnevne teme poput otpadanja u pabu sa ekipom, odvajanje devojaka, itd. Nakon Rejectsa ubrzo se pojavila masa novih Oi bendova širom Engleske među kojima su se kvalitetom izdvajali The Four Skins, The Last Resort, Cock Sparrer, The Business, Blitz, Infa Riot, Combat 84, Sham 69, Blood, kasnije i The Oppressed, Section 5, itd. Zanimljivo je bilo to da je većina ovih bendova otvoreno podržavala neki fudbalski tim, pa je zbog toga na Oi koncertima redovno dolazilo do nasilja pošto je verovatno svaki fudbalski tim u Engleskoj krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih imao skinhead grupu na svojim tribinama. Svakako najbrojnija skinhead populacija okupljala se na West Ham United-ovom Upton Parku i Millwall-ovom Denu. West Ham je imao podužu listu svojih navijača među popularnim oi-punk bendovima, a najznačajniji su Cockney Rejects, Cock Sparrer, The Business, kao i verovatno najznačajniji heavy metal bend ikada Iron Maiden. Millwall-u su pripadali The Last Resort i sjajni ska bend Arthur Kay & The Originals. Upravo zbog toga nasilje na koncertima ovih bendova bilo je jezivo. Najpoznatiji slučajevi navijačkog nasilja na koncertima je svirka C. Rejectsa u Birmingham-u kada su članovi benda potpomognuti sa tridesetak članova ICF-a koji su ih svuda pratili vodili rat sa navijačima Aston Villa-e, Birmingham City-a i WBA unutar kluba u kom je trebala biti održana svirka. Slična stvar desila se na jednoj svirci The Last Resort-a. Na koncert krcat Millwall-ovom ekipom banula je naoružana ekipa Queen’s Park Rangers-a u potrazi za ekipom West Ham-a i ubrzo je počeo celovečernji rat koji je rezultirao potpunim demontiranjem lokala i desetinama povređenih ljudi.

          Sve u svemu, West Ham-ova ekipa Under Fives koja je predstavljala novu generaciju huligana nakon moćnog ICF-a, bila je sastavljena isključivo od belih i crnih Skinheada. Isto tako, moćna skinhead ekipa koja se proslavila nošenjem hirurških maski na licu bio je i Millwall-ov Treatment 28. Pevač benda Combat 84, Chubby Chriss, kao i drugi pevač The Four Skins-a, Tommy Panther bili su u jednom periodu lideri tribine Chelsea, na kojoj je i dan danas neponovljiva legenda i doživotni lider Chelsea sada šezdesetogodišnji Skinhead Steven Hickmot – Hickie. Na huliganskoj sceni Engleske sedamdesetih veoma cenjen lik bio je i pevač benda The Oppressed i utemeljivač SHARP pokreta Roddy Morreno. On je bio top boy zloglasnog Cardiff-ovog Soul Crew-a, a zbog fudbalskog huliganizma je proveo neko vreme i u zatvoru gde je upoznao svoga budućeg gitaristu sa kojim će kasnije osnovati bend The Oppressed. Brojni Skinhead-i pratili su i Manchester City, Tottenham, Leeds, Aston Villa, Fullham itd., mada, kao što smo već rekli, nije bilo kluba u Engleskoj kog nije pratila brojna skinhead armija.

          Do današnjih dana za Skinhead subkulturu vezane su brojne kontroverze podsticane uglavnom izveštavanjem masovnih medija, ali i dešavanjima unutar samog pokreta tokom poslednjih četrdeset godina. Najbitnije kontroverze vezane za skinheade tiču se agresivnosti ove subkulture i sa tim povezanim učešćem u fudbalskom huliganizmu, kao i u političkim opredeljenjima članova ove subkulture. Ovaj poslednji razlog i danas izaziva najveće nedoumice u najvećem delu javnosti, pa se kroz masovne medije i javnu percepciju Skinhead-i uglavnom doživljavaju kao sledbenici desničarskih ideologija. Vođeni golim činjenicama potrudićemo se da ovde demistifikujemo takva shvatanja i pokažemo ih netačnim.

          Originalni Skinhead-i iz 1968. zauzimali su uglavnom apolitične stavove izuzimajući čvrstu vezanost uz položaj radničke klase i izrazito neprijateljstvo prema privilegovanim, bogatijim društvenim slojevima. Iz takve atmosfere rodilo se i ogromno neprijateljstvo prema Hipicima čiju su pobunu smatrali prividnom pobunom buržoaske dece protiv društvenog sistema svojih roditelja. U tom smislu postojao je prezir prema nenasilnom otporu Hipika postojećem sistemu, za koji su Skinsi smatrali da je besmislen i da zapravo koristi takvom sistemu stvarajući privid njegove demokratičnosti. Važno je istaći da su postojale brojne grupe crnih Skinheada uglavnom proisteklih iz rude boy pokreta, osobito aktivne u velikim emigracionim centrima Engleske kakvi su Birmingham ili Leicester. Crni i beli Skinheadi zajedno su delili ljubav prema tada aktuelnim ska i rocksteady izvođačima poput Desmonda Dekkera, Derrick Morgana, Laurel Aitkena, Judge Dredda, bendova Symarip, The Pioneers, The Maytals, The Upsetters, The Skatalites, itd. Pored toga slušali su se i britanski rock bendovi poput Sladea (krajem šezdesetih se deklarisali kao Skinsi) i The Sweet.

          Međutim, sama činjenica da su Skinhead-i poticali iz radničke klase i samim poreklom nosili razna nezadovoljstva postojećim društvenim stanjem, bila je odlučujuća da se već sredinom sedamdesetih pojave prvi politični Skinhead-i. Naravno, kako to već biva sa politikom, krenule su prve podele unutar Skinhead pokreta na političkoj osnovi. Jedan deo bio je blizak beloj nacionalističkoj organizaciji National Front, a kasnije i partiji B. N. P. Ove organizacije su socijalnom demagogijom i antiemigrantskom propagandom koristile mlade Skinse u napadima na emigrante sa Kariba i iz Azije, pa su mediji već tada prišili etiketu rasizma i neonacizma celokupnoj Skinhead subkulturi. Naravno, senzacionalističku žutu štampu nikada nije zanimala celokupna slika o Skinhead-ima. Od samih početaka pokreta postojali su i levo orijentisani Skinsi i to uglavnom u izrazito industrijskim i rudarskim delovima Severne Engleske, u gradovima poput Sunderland-a i Newcastle-a, kao i u Škotskoj. Radničko poreklo i izražena klasna svest Skinhead-a našli su svoju prirodnu artikulaciju na levici i to uglavnom kroz aktivizam u organizaciji Socialist Workers Party. Međutim, značajan deo Skinhead-a nije sebe video u ovoj političkoj podeli. Takvi Skinhead-i su se počeli deklarisati kao tradicionalni ili apolitični Skinhead-i ne želeći da se opredeljuju ni za levicu, ni za desnicu. Kako su se sedamdesete bližile kraju, Skinhead subkultura je bledela i gubila na značaju i brojnosti sve do pojave subkulturne revolucije u vidu Punka.

          Punk je doneo veliku energiju pobune koja nije mimoišla ni tradicionalno buntovne Skinhead-e. Oi Skinhead-i smatrani su tvrdokornim beskompromisnim krilom punk pokreta. Kontroverze oko Skinhead-a mediji su stvorili zbog njihovog učešća u fudbalskom nasilju i vezanosti jednog broja Skinsa uz politiku. Politička podela nastala već sredinom sedamdesetih unutar pokreta samo se radikalizovala pojavom punka 1977. Najzaslužniji za masovnu pojavu Naci Skinsa u ranim osamdesetim bio je bend Skrewdriver. Bend se među Skinhead publiku probio albumom prvencom „All Skrewed Up“ (1977.)  koji je bio u pub rock fazonu i koji je odisao klasičnom skinhead tematikom poput socijalne nepravde, fudbala, policijske represije, i sl. Već drugim albumom ovaj bend pod vođstvom Ian Stuarta zabrazdio je u polje neonacizma i antiemigrantskim i rasističkim tekstovima stekao poklonike među jednim delom dezorijentisanih Skinhead-a. Vrlo brzo Ian Stuart se nametnuo za lidera neonacistički orijentisanih Skinhead-a stvorivši internacionalnu nacističku organizaciju pod imenom Blood & Honour i muzički pravac R.A.C. (Rock Against Communism) koji i dan danas funkcionišu. Ian Stuart je 1993. godine poginuo u saobraćajnoj nesreći.

          Naravno, najveći deo Skinhead-a nije prihvatio naci ideologiju poznavajući korene ove subkulture koja je svoje izvorište imala i u jamajčanskoj, dakle crnačkoj Rude boy potkulturi. Bendovi koji su u startu odbacili bilo kakvu vezanost uz nacizam bili su Cockney Rejects, The Four Skins, The Business, Blitz, Last Resort,... i uopšte velika većina bendova koji su se svrstavali pod Oi kategoriju. Ovi bendovi odbacili su vezanost uz bilo koju ideologiju, bilo desnu ili levu, ali su zadržali snažan osećaj pripadnosti radničkoj klasi i oštar kritički stav prema stanju u britanskom društvu. Tokom godina koje su dolazile, senzacionalizma gladni „žuti“ mediji sve više su eksploatisali priču o naci ideologiji Skinhead-a, pa se javila potreba za još jasnijim distanciranjem Skinhead-a od nacizma. Predvodnik takve tendencije bio je pevač Oi benda The Oppressed Roddy Moreno. Na jednom od svojih putešestvija Moreno se u New Yorku susreo sa nečim potpuno novim za njega. Bili su to Skinheadi koji su se nazivali SHARP (Skinheads Against Racial Prejudice). Ova grupa Skinsa želela je da jasno pokaže javnosti svoju odbojnost prema naci ideologiji, pa je za logo SHARPA uzeta kaciga Trojanca koja je bila amblem engleske muzičke izdavačke kuće „Trojan Records“ koja je šezdesetih i sedamdesetih izdavala skinhead muziku (ska, rocksteady, bluebeat, skinhead reggae) crnih izvođača. Ovom simbolikom želela se istaći veza originalnog Skinhead pokreta sa crnom kulturom i tako zapušiti usta svim onima koji su Skinhead-e identifikovali sa nacizmom. Ubrzo zatim Roddy Moreno je iskoristio svoje kontakte sa Skinsima širom sveta koje je ostvario kroz rad grupe The Oppressed i raširio SHARP ideju gde god su postojali antifašistički orijentisani Skinhead-i.                  

          Od samih početaka Oi muzike postojali su i bendovi i grupe izrazito levo orijentisani, a glavni predstavnici bili su Angelic Upstarts, The Burial, Red London, Redskins, itd. Ovi bendovi su bili izrazito angažovani na polju borbe za radnička prava i borbe protiv fašizma, a iz toga je danas istekao pokret pod nazivom RASH (Red and Anarchist Skinheads). Uz sve ove skinhead podele održao se i jedan povelik broj Skinhead-a koji je sebe nazvao Traditional Skinhead-s. Ovako orijentisani Skinhead-i neguju vrednosti originalnog Skinhead pokreta, pa često koriste krilaticu „Spirit Of 69“ kako bi dočarali svoja stajališta. Oni uglavnom slušaju tradicionalnu skin muziku kao što su ska, soul i reggae, neguju tradicionalni stil oblačenja i nedvosmisleno su antifašistički orijentisani, iako uvek ističu da ne podržavaju nijednu ideologiju.

          U svakom slučaju, sve kategorije Skinhead-a učestvovale su u zlatnom dobu engleskog fudbalskog huliganizma tokom sedamdesetih i osamdesetih. Njihovo učešće u ovom fenomenu dovelo je do toga da je u jednom momentu engleska javnost počela prepoznavati prosečnog navijača kao Skinhead-a. Nakon čuvenih fudbalskih tragedija na Haysell-u, Hillsborough-u i Leeds-u posle kojih se konzervativna vlada Maggie Tatcher odlučila obračunati sa engleskim navijačkim pokretom, krenuo je lov policije na Skinhead-e. Zbog svog karakteristično upadljivog izgleda i imidža huligana Skinsi su postali laka meta za policiju. U tom periodu javila se potreba za kamufliranjem kod velikog broja Skinsa koji nisu želeli napustiti huliganizam. Time je krenula eksplozija „Casual“ stila koji su nekadašnji Skinhead-i masovno prihvatili želeći da izmaknu pažnji policije. Upravo tada, u drugoj polovini osamdesetih krenulo je lagano zamiranje Skinhead subkulture na britanskim ostrvima. No, subkultura se već toliko raširila na celoj planeti da je bilo nemoguće ugasiti Skinhead pokret.

          Nakon dugo godina zatišja, neka vrsta Skinhead i Punk revivala dogodila se sredinom devedesetih godina. Zanimljivo je da se ovaj revival dešavao pre svega van Engleske i to u Nemačkoj kroz rad bendova poput Oxymoron, 4 Promile, Loikamie i brda ska bendova, u Italiji (Los Fastidios, Banda Bassoti...), Americi (Dropkick Murphys, Templars, The Bruisers, masa hard core bendova), Švedskoj (Voice Of Generation, Guttersnipe, Perkele), u eks Jugoslaviji (pre svega Novi Sad), Poljskoj (Analogs, Ramzes & The Hooligans, Bulbulators), Japanu, itd. Engleska scena dobila je injekciju putem Holidays In The Sun festivala koji se održava svakog leta od 1999. godine. Ideja festivala je da okuplja bendove iz celog sveta na tlu Engleske, ali sa akcentom na starim bendovima s kraja sedamdesetih i početka osamdesetih. Ta manifestacija inicirala je ponovna okupljanja svih legendarnih Oi-punk bendova, pa su danas nakon mnogo godina pauze aktivni i Cockney Rejects, The Four Skins, Angelic Upstarts, Menace, The Crack, Slaughter And The Dogs, Sham 69 i svi iole značajniji bendovi prve oi-punk generacije. Devedesete su donele i svežu krv na engleskoj sceni u vidu bendova Hard Skin, Deadline, The Filaments, Argy Bargy, The Warriors, itd.

        Oi! je jedna mala reč, uzvik koji je postao planetarno značajan u doba interneta kada više ne postoje duhovne granice i kada je dostupnost informacija omogućena gotovo svakom. Političke podele među Skinsima danas su još izraženije nego ranije, a njihova prisutnost na fudbalskim stadionima ogleda se u delovanju kroz „Casual“ stil kom ćemo posvetiti više pažnje u narednim brojevima.



 

 

 

1 коментар: